Ponekad ne moraš da ćutiš da bi čuo odjekivanje
praznine. U samo jednom trenu, mogu se naći oko tebe milioni, a ti ćeš ostati
sam, samo jedan u gužvi šaka hladnih i obraza ubledelih. To ume da zaboli.
Ponekad ga srećem na ulici. Nosi uvek isti crni kaput
do kolena, doduše malkice duži na rukavima pa mu i ruke prekriva; i u njemu u
kragni sakriva lice i sjajne zelene oči. Povijen, samo prođe ne gledajući oko
sebe, uvek istom maršutom i uvek istim odlučnim korakom. Svaki dan u pola
devet; nekad kada sa koleginicom sedim u pekari preko puta autobuske, on se
migolji kroz gužvu, i mi mu po navici nazdravimo čašicom jogurta. Ni trzaja.
No, ko je on? Jednom sam kao vrlo mala čula priču o
tome kako je ljubav večna i bezgranična, ali su nekako ove godine uspele da je
izobliče i upropaste do neprepoznatljivosti. Govorili su da kada se dva srca
istinski spoje, ne postoji to što ih ikada može odvojiti. A sećam se i te noći.
Bio je novembar, i horda nas je posle fajronta kretala u različitim pravcima na
putu do kuće. Jedan par je taman prelazio ulicu, kada je devojci ispalo
ogledalo iz torbice, te se vratila par koraka da ga dohvati. Ne kažu džabe da
razbijeno ogledalo donosi sedam godina nesreće. U tom trenutnku naleteo je
auto, i svi snovi su se raspršili u vidu
sitnica iz njene torbice dok ih je asfalt mazio. Sećam se užasne buke sirena,
policije na trijaži koja je skupljala izjave svedoka, i umazane bele mantile
koji jure po narandžastim hodnicima. Onda tišina.
Do jutra je svako otišao svojoj kući potpuno nem,
misli upletenih u neku mrežu krivice i žaljenja za prošlim. Svi sem njega.
Treća godina kako on luta gore-dole; od bolnice do
kuće i obrnuto. Kažu da iako nije svesna, srcem ga oseća, i to ih oboje održava
u životu. To na neki čudan način, održava i nas. Vera da prava ljubav ipak
postoji, da je ovi loši dani nisu iskorenili već je učinili jačom. Ako ikada
budem birala, odbiću sva blaga ovog sveta za samo jedan tren tišine sa onim
koga volim. I neću se kajati.