heart_of_honesty

Ljubi me, molim te, samo me nežno ljubi;
Nek stanu sati dok tonem u tvom ramenu.
Pričaj mi, molim te, kako sam lepa
I ne podsećaj me da jutro je uskoro tu.

Grli me jako, molim te, upleti prste u moju kosu.
Usnama ni rastopi upaljene obraze od srama.
Šapći mi, samo mi tiho šapći da sam lepa
I ne pominji koliko sam kraj tebe sama.

Ne ispuštaj me iz tog lažnog naručja medenog
Dok tvoje drhtaje upijam na granici plača.
Slaži da me voliš, molim te, i da još sam ti lepa
I sakri taj pogled prezriv u korici mača.

O molim te, još samo ovaj tren života
Ulij u moje oči nadu da trebam ti ovako jadna.
Pričaj mi, molim te, koliko sam lepa
I ne otkrivaj da za tim odveć sam gladna.

Ljubi me, molim te, kao što nikada do sada nisi
I zatvaraj oči kao da je to i tebi važno.
I dok me opet uzimaš, molim te, reci da sam lepa
I ne otkrij noćas da je sve ovo lažno.

Došla je sama
Tajanstveno i tiho,
I iz ruku stavila suzu
Na moj grob.
O Bože,
Zašto me je sahranila
A nije želela to?!
Utihnule su ptice u letu
I ljudi oko nje,
I čula se samo crkvena zvona.
Zar niko ne zna na ovom svetu
Zašto je baš sad došla
A nije htela ona?
Na moj san
Spustila je svoj san
Dajući mi svoju dušu
Istu ko što moja je bila.
Zašto je došla sad,
Na moj rođendan,
I oko kovčega mog
Premile ručice svila?
Otišla je sama
Puštajući vreme da teče
I svojom lepotom
Prekrila moj grob.
O Bože,
Zašto me je sahranila
A nije želela to?!

Kristalne kapi kiše
Po mojoj koži kao kamenje plušte.
Sputavam očima korake svojih misli.
U piksi od papira izgara reč pokajanja
Za usne puste,
I svi mišići u telu pokisli.

Na ispuštam krik sa nečujnosti plača
Već sama zrim-
Znam ja kada lutanje preraste u greh.
Da opet krenem stigla bi me ova kiša
I ova bol pod pljuskom zlim,
I ja ću opet plakati kroz smeh.

Ipak, nečujan taj je teg što težinom
Salomljava sve kosti čoveka.
Retko kad med je opor sa tuđih obraza.
I ja odustajem jer tvoje oko reklo mi je da čekam,
I ja sam uzalud čekala,
Jer sjaj mi svoj ne pokaza.

Dok noćas kiša pljušti po ulicama 
Pokušaj da plačeš.
Pokušaj da nađeš u svojim skicama
Zašto se to desilo baš tebi.
I dok kroz prozore očima hvataš kapi kiše
I gledaš svoj odraz u staklu,
Pusti muziku nek jeca tiše
I nemoj ružno misliti o sebi.
Pokušaj da plačeš i srešće nam se oči,
U paklu mom bar jednom budi.
Upamti da dani lakši su nego noći
I utoni u svoje more.
Maziću te lagano mislima
Jer misliš da kraj je lep i lak
A sličan si jadnicima
Koji lažući dočekaju sve zore.
Dok noćas kiša pljušti po tvom krovu
Pokušaj da plačeš.
Ja biću samo crvenilo na tom slovu
Tiha kao ova tama.
I ne slušaj kišne reči jer su nadanje pusto
Da dan će ubrzo doći,
Jer meni treba neko društvo
Da noćas ne plačem sama.

Posmatram tu daljinu životom pokošenu
Kako mirna spava pod vetrom i hladi;
Nigde tihog glasa
Već samo vrabac što sleće na granu istrošenu
Uvijajući se i plačući od gladi.

I više ne znam dal to je kiša sa plavog neba
Na moje kapke spustila boje,
Već stiskam korice tvrdoga hleba
Što kad-kad nađu ruke koje gnoje.

I opet mrtva tišina na ovo načeto polje
Pokazuje kako na pupoljcima umire dan;
No ja se nadam da vetar doneće bar malo
Vode i volje,
Pa da olista moj pokoreni san.

To nije grm što spava i u njemu jež,
To korak moj šušti tražeći mir.
Taj korak dodiruje lišće okrutnošću maja
I zvezdanim svodom rastavlja i spaja
Besmrtnošću nošen zamutljeni vir,
A ti dušo-ne postojiš već.

Drvo je to opustelo od dodira
I tuđih potpisa koji čistotom kvare smrt.
Slobodom hrani se a oproštajem brani,
I kao zagrmi njega neko rani
Gazeći u krilu odsanjani vrt.
A vetar lagano tihe krike svira.

Što bar ne padoh?!
Tu gde pade odsjaj bisernog oka
I suza što toplinom otopi grehe...
Tu da sam pala sama i bez utehe
Ne bi mi bila ova ruina duboka
I telo što lako ga izdadoh.

To nije sena što zaklanja visinom nebo;
To kosa moja je što plete vunu.
Kosa što dugo raspliće i sapliće
Ljude što postaju okrutno biće
Kad kroz srdžbene trube dunu
I ubiju let, i ubiju nebo...

I kap po kap, skoro će kiša.
Nek opusti se lice dugih planina.
Što i ja ne bih a kad bih mogla
Dala bih ljubav i ljubav smogla
Da opet vidim svog nerođenog sina,
Da opet dodir bujnost utiša...

Gledajte ljudi.
To nije magla u oku
Već bol što u srcu spije.
Opori bol koji ne čezne,
Koji ne odlazi,
I nikada nije.
Gledajte ljudi.
Ne pomalja se to sunce
Iznad masiva oblaka od kiše.
Mastilo se presijava
Pogledom razmazano
I nad nama se njiše.
Gledajte ljudi.
To nisu opustele bare
Već nepresušni izvor plača.
To moje su oči
I moja duša
Umorna od svakog trača.
Gledajte ljudi.
Nije to blato
Već strugotina sa ove rane.
Ne suši se,
Niti će ikada
Već samo čeka da plane.
Gledajte ljudi.
Koraci to nisu,
Koraci dugi i lepi!
Zar ne vidite očaj?
Tugu?
Jeste li toliko slepi?!
Sazdana duša od očaja
Da noćas urla
Znate!
No opet idete
I nije me briga
Kad drugim očima gledate.

Ćuti.
Jer jedino tu smo isti.
Želim da čujem kako se noć
Obavija oko nas.
Ćuti.
Prelep je ton večne tišine
Protkane u ovakvu ljubav
I nije potreban glas.
Ćuti.
Želim da posmatram te dugo
I upamtim mesec
U tvojim prelepim očima.
Ćuti.
I ako te dodirnem-ne pomeraj se
Jer samo tako će
U meni nadoći plima.
Ćuti.
Pusti da očima te crtam
Na belom platnu srca
U kom stojiš.
Ćuti.
Jedva sam te takvog našla
I mojih misli
Najmanje trebaš da se bojiš.
Ćuti.
Pusti da tamu oteram
Sa tvojih preslatkih usana
I umor zajedno s njom.
Ćuti.
Želim da noć nas proguta
Ovko tihe na tren
U celom prostoru tom.
Ćuti.
Beskrajno lepo u ovaj čas
Nek nas spoji ćutanje tvoje
I moj pogled vreo.
Ćuti.
Želim samo da me poljubiš
Da mi sa usana obrišeš suzu,
Sa očiju skineš veo.
Ćuti.
Jer jedino tu smo isti.
Želim da sad u tišini
Note se najlepše kroje.
Ćuti.
Jer jedino u tom ćutanju 
Ja znam
Reči nisu potrebne za nas dvoje.

Otići ću lagano...
Koracima mojim zatvaraće se tama.
U luku uploviće poslednji brod
A svetionik moj skloniće svetlost sa mene.
Potonuću u pučinu nemira...
A jutrom galebovi zaboraviće me...
Na radiju mom trošnom vrištaće „Rekvijem“
Označavajući realnost duše.
Po mojim rukama isprljanim skakaće vene.
A ja ućutaću...
Sutra...
Više sutra za mene juče neće biti
Jer moj brod sam sebi slomio je kormilo
A sve što vidim je tama.....

Probudi se srce moje pusto-
zanavek si trnjem okovano. 
Dal ti sudi čovek ili đavo,
crn anđeo il' Bog rek'o samo
da oprosta tebi jadnom nema
već ti stena i slan talas goli
i ognjište, i majka, i sena,
što si tuđin u svom svetu boli.
 
Probudi se srce moje zlobno,
zlokobne ti plice zlosutnice!
Što te bacih u taj ponor topli
i suzama prosvetlih ti lice?
I tim mačem ko svecom te tražim
ni na nebu ni na zemlji, tiho,
odsecajući glave uspomenama
što se jave kroz najcrnji vihor.
 
Probudi se srce moje glupo,
zar ne čuješ zov tužnih pastira
kako pemom jutarnjom te bude?
I tvoj kamen jos ognjište bira...
Pa kad zgaze u ranjene grudi
u meni se seta raspolovi,
i u bušnom čamcu ja se puštam
zadnji uzdah još ka tebi plovi.
 
Probudi se srce moje besno,
detinje mi oci jošte spiju.
Zaglavljeno telo među hride
i niz prste duge rime liju,
a ti meni još si predaleko
među stvarne i nestvarne jave,
i ne puštas glasa sa svog mesta-
ne skidaš mi lešinare s glave.
 
Probudi se srce moje neutešno,
od okova teških ti se pusti,
i dozvoli da te srećno nađu
ovi moji ižuljani prsti.
U tom svetu nedođijska vrata...
Crne rupe ime izgovori.
Dok te čekam u nestvarnom svetu
pesmom svojom ti se odazovi.

Ti...
Sanjala sam te noćas.
Bio si centar mog pentagrama 
a niz obraze ti se spuštao krik.
Ne! 
Bio si premilo jagnje 
pod ruhom našeg Gospoda
i nemilosrdno bio si tih.
Priđoh.
Rukom ti skinuh šal
i raspletoh čipke od zvezda,
mada to nikada ne bih.
A ti zažmuri...
Na kapcima tvojim znoj se zadržavao
i sa tvog naboranog čela
kapao je krvavi životni stih.
Zaplakah...
Pođoh da obrišem ti oči mile
i te bore uklesane
maramicom moje želje do još si tu.
A ti dozvoli...
Srce mi sledi za jedan tren 
i osmeh tvoj gorak
podseti me da predugo već živim u snu.
I zato idem.
Jer život tako je surov, misli,
i lijem kapi njegove iz duše
dok bele ruze spuštam na tvom večnom tlu.
Ja...

Gledam u svoje prozore dok se kapi kiše šetaju po njima.
Napolju tužni ljudi prolaze i vidim kako se nebo klima.
Komšijski prozori su zamračeni, vidim jedno lice sto neutešno plače.
Smedja joj kosa dodiruje zgrade i suze joj se u vrisak razvlače.
Sat polako krati ovaj dan, a mislim da juče sunce je sjalo.
Zvoni telefon i zovu me ljudi do kojih mi je retko kad stalo...
U mojoj sobi mrak se skuplja i mali televizor nešto govori.
Sećam se svih lepih stvari i nadam se novoj sunčanoj zori.
A lice to i oči njene kao da uprte su u moju sobu.
Mrzim dok suzama me dira u dušu; Ja ko da stojim na njenom grobu! 
Razumem svaki njen trzaj kapka i vrelu nadu da kiša i noć izbrisaće sve.
Dok pale se ulična svetla ona jeca i tako m i dodje žao nje.
I dok u meni seta se budi, vidim ogledalo kako me posmatra i sluša.
Ja shvatam da to vene moja kosa; da sa njom vene i moja duša... 

Stvorio se jednom u moj san i zaneo me krilima svojim.
Dodir mu beše vreo kado mladi lan i dade mi da njim sivilo bojim.
I ne slutih da postoji krvav plan i prestadoh da postojim;
miran više ne dočekah dan jer sve mi dade osmehom tim-
a ja pođoh za njim.
 
Rekao je da ovde je toplo i nema svađi i ružnih reči.
Ne znam zašto mi se tako dopalo i ne bi nikog da me spreči
da ne krenem u taj raj topao gde svaka boljka suzom se leči;
A on mi samo ruku pružio i poveo me međ zvezdani dim-
a ja pođoh za njim.
 
Do tada brojah dane na tlu i plavim se očima nadah.
Ja sanjah njega u svakom snu i brže ponoru padah,
jer taj plavi nikada ne beše tu i reke besne isplakah;
a samo pojavi se san u snu i reče da opet mogu da volim-
a ja pođoh za njim.
 
Oprosti živote, dugo te ganjah-na svakom uglu bol me je sreo.
I kada praštah i kad se pravdah ti si iz mene oteo deo,
i onda često srecna se pravih da ne bi spao požude veo;
ali njega tada zasanjah i on mirisa ko zlatan krin-
a ja pođoh za njim.
 
Ruke se samo pružile bile i tada tužni zakuca sat;
Svili se jorgani i ruke se svile , i ponoć stade, ponoć-njegov brat
a na oči se spustile vile i rukama mi pipale vrat,
al nisu džabe stegnute zile... Došao je on za plačom tim 
a ja pođoh za njim.
 
Viori pesma po tekstu nema, viori dom moj novi.
Nešto se gunđa i nešto sprema tom zemljom gde išli su svatovi.
I on sad ćuti, vređa se, drema-dok ubijaju ga satovi,
i moje ruke vise tu nema... Anđeo sudbinu miri sa svim-
a ja pođoh za njim.
 
Dečija graja cuje se jasno, zumbul se ljulja plav.
Na mojoj glavi drveće rasno a u mom imenu zaborav.
Tihe sad reci odzvanjaju glasno jer imadoh preku narav;
ja ne znadoh da već je kasno-on okrenu se i krenu u dim-
a ja pođoh za njim.

Zašto spavaš, sjajna sliko moja
kad jutro je uveliko tu?
Ne odmaraj oči svoje stare
jer ovakvog sunca nema u tvom snu.
Zašto me ne čujes, moj Jadrane plavi,
zašto tvoja duša jošte spije?
Probudi se kad detinje te oči mole;
Zar ti od sna osmeh draži nije?!
Zašto tvoje usne stoje nemo,
zar ih pesma jutarnja ne budi?
Probudi se, dušo moja plačna-
na teb' čeka svet, ljubavi i ljudi.
Zašto me ne maziš ruko moja mila,
zar te hlad tvog sna obuzeo svu?
Probudi se, zemlja još je gora;
Zar ne vidiš kako stojim tu?!
Zašto se ne otvara tvoje plavo oko
dok ga usne moje ljube?
Ne možeš mi tako, nado moja;
zar ne čuješ prelepe golube?
Sjatili se svi oko tvoga doma
a ti još u krevetu!
Probudi se kad te plačna molim....
Zašto toneš u svom večnom snu?