Grleći crnicu
To nije grm što spava i u njemu jež,
To korak moj šušti tražeći mir.
Taj korak dodiruje lišće okrutnošću maja
I zvezdanim svodom rastavlja i spaja
Besmrtnošću nošen zamutljeni vir,
A ti dušo-ne postojiš već.
Drvo je to opustelo od dodira
I tuđih potpisa koji čistotom kvare smrt.
Slobodom hrani se a oproštajem brani,
I kao zagrmi njega neko rani
Gazeći u krilu odsanjani vrt.
A vetar lagano tihe krike svira.
Što bar ne padoh?!
Tu gde pade odsjaj bisernog oka
I suza što toplinom otopi grehe...
Tu da sam pala sama i bez utehe
Ne bi mi bila ova ruina duboka
I telo što lako ga izdadoh.
To nije sena što zaklanja visinom nebo;
To kosa moja je što plete vunu.
Kosa što dugo raspliće i sapliće
Ljude što postaju okrutno biće
Kad kroz srdžbene trube dunu
I ubiju let, i ubiju nebo...
I kap po kap, skoro će kiša.
Nek opusti se lice dugih planina.
Što i ja ne bih a kad bih mogla
Dala bih ljubav i ljubav smogla
Da opet vidim svog nerođenog sina,
Da opet dodir bujnost utiša...