heart_of_honesty

Rekla si mi da ti uhvatim oblak
po kojem bi skitala...
Možda da ga slikam nekada
dok putujem.
Da ti ne kažem koliko je krh;
kad bi ga pipnula-
kako bi samo ispario na dlanu
kada je uhvaćen...

 
Pomislim ponekad zašto si
to rekla baš ti;
ti koja se bojiš visine
a lutala bi po horizontima...
Tvoje oči željne su svega
pipnuti i videti,
a strah je taj što te tera
da puziš po kamenjarima.

 
Odsekla bih parče neba
da ga zadržiš.
Kad god poželiš da šetaš dugo-
da šetaš po njemu.
Da nikad ne saznaš da nestaje
kad god mu se približiš;
da to je samo mašta što živi u tebi;
u svima; u svemu....

Nemoj me čekati,
i ja ću doći.
Nežno u jesen
pod tilom noći.

 
Možda ne sada,
ali nekad samo
doći ću tiho..
Nenadano.

 
Nemoj me želeti,
i ja ću hteti...
Više no što polen
želi da poleti.

 
Možda ne dovoljno,
al' ipak previše
želeću samo tebe...
I nikog više.

 
Nemoj se nadati
i ja ću doći.
Nekad u jesen
kad sklopiš oči.

 
Možda ne uvek
ali nekad samo
doći ću tiho...
Nenadano.

Hladno je
dok se smejemo
lebdeći u mraku.
Samo smo oči
i zubi
prkosni iskonskom strahu.

Ja nemam ruke
ni telo
ali osećam jasno.
Držim te
i držiš me
dok se smejemo glasno.

Izvan smo ljudi
i celog sveta-
ljubav je naša nada.
U kavezu, možda,
ali slobodni
da se smejemo sada. 

Zastane dah u polu-jutro
i jasno se čuje
korak što lupka u magli.
Ne dišeš,
i neku muziku stvaraju
vetrova pokreti nagli.

 
Neka se jeza po koži
množi i mili lako
dok se zatežu obrazi.
U nekom grčevitom smehu
ili plaču
jutro neumitno dolazi.

 
I sve posle toga
dođe i ode lako,
i prvi osećaj gori;
kada si nekog nekada
negde
grlio uprkos zori.

Nikli su karanfili
na polju
koje nikako da zaživi.
Preko pepela crvenilo
za volju
pustoš je zarumenilo.

 
Čudili su se pastori
i oci
da ništavilo može lepotu da stvori.
I posle svake kiše
u mimici
najzrelije da zamiriše.

 
Svi su se divili
a nikada
nisu ga dirali;
Iz  neopravdanog straha
da od dodira
padaju svi bez daha.

Voleću te do smrti
i dalje.
Ti si pola moje duše.
Ako me ikad odvedu
i spale-
to neće moći da sruše.

Voleću te do kraja sveta
i duže.
Mi smo jači od vatre.
Ako me ikad zatvore
i zadrže-
to niko neće moći da satre.

Voleću te do kraja vremena
i nadalje.
Ti si pola mog srca.
Ako me ikad obore
i zaustave-
to niko neće moći da stuca.

Duž krivog puta

krive kuće.

svetiljke ugasle

i mrtva noć.

Na oštroj krivini

krivo pruće,

neme ptice

i njihov poj.

Kraj krive staze

krivi potoci,

bagremi stari

i vetar vruć.

Loše molitve

i krivi oci

nariču u prazno;

vesele ćud.

Do krivog zida

na pravom kraju

vode se

selo I lug.

Do krivog jutra

dokoni laju,

sve tiše dok je

opraštaj dug.

MI KAO PRVA RUŽA;

KAO PRVA LJUBAV;

KAO PRVA KIŠA.

MI KAO NEŽAN DODIR;

KAO ZAGRLJAJ

I ODBAČAJ.

MI KAO TIHA SRDŽBA;

KAO VEČNI PLAMEN;

KAO ISKONSKA TUGA.

U ISTOM ISTI MI;

A RAZLIČITA DUŠA. 

Voleli smo se mi

u mašti

i leteli smo visoko.

Kao što leti leptir

po livadi

ili bašti;

ili dečije nemirno oko

po ulici

ili kiši dok prašti;

bili smo i mi

dva tela a jedna duša

nekad,

u mašti.

Imali smo celi svet

u mašti

i bio je potpuno naš.

Kao što nečije je

jeleče,

ili dugme što šljašti;

tako si ti bio moj,

i ja tvoja

u mašti.

Nestao si ti onda.

Ja sam pala

u zagrljaj pošasti.

i dugo te tražila

po poljima;

livadama;

potoku što pišti.

I nisam te našla,

već  samo sećala

kad smo se voleli;

umrla sam i ja

negde,

u mašti.