heart_of_honesty

Želim da vam pričam o čoveku koji je gajio papriku.

Jednog dana je preko nekih svojih prijatelja sa sela nabavio semenke i posadio ih u male čaše od jogurta. Sad je samo preostalo da čeka da izniknu prve stabiljke, pa će se već nekako snaći u nastavku procesa. A na toj terasi koja je gledala pravo na bulevar uvek je bilo dovoljno sunca. Pravo mesto za njih. Čak je i mali sto nabavio. Od komšike preko puta. Ona gaji muškatle, pa će mu dati koju saksiju da presadi papriku kad za to dođe vreme. Čak mu je i zemlju ponudila. Divna komšinica. Nekako lepuškasta, zapravo.

Dani su sporo tekli. Negde oko ponoći digao bi glavu iz dokumentacije da proveri da nije oslepeo, i bacio bi oko na čaše. Još uvek ništa. Bio je strpljiv. Ionako je imao sve vreme sveta. Naime, naš čovek je od skora bio slobodan, sveže razveden čovečuljak. Malo neugledan od kada ponovo uči da barata peglom, i sa previjenim prstom od rerne koja se prebrzo zatvorila, ali svejedno interesantan. Ponešto je znao o ekonomiji, raspravljao bi o tome svaki put kad u parku sedne da igra šah, i oči bi mu svetlele taj dan. Pomalo je ličio na malo dete koje dobija čokoladu bez razloga. I to je bio jedini dan da je tako izgledao. I onog kada je prvi put iznikla paprika.

Ostalim danima bi se stapao u nebitnu masu. U moru nepreglednih boksova u sali, jedino se isticao po ćeli koja bi bljeskala ispod neonke. Svi pognutih glava obavljaju svoj deo nekog velikog zadatka, maksimalno koncentrisani na strah da će postati tehnološki višak. Pauza za ručak izgledala bi tačno kao gužva na prometnoj ulici. Svi bi se kretali u nekom svom pravcu, skoro i ne pozdravljajući se međusobno, svi zadubljeni u svoja razmišljanja. Mogu da tvrdim da nikoga iz te gužve nije poznavao, samo bi se uljudno javio i nastavio dalje. I čitav se život sveo na dosadni posao, i neumitno vraćanje kući. Zadovoljno bi liznuo palac po zaklapanju dokumenta i zalepio ga na prvu stranu, kao neki svoj lični potpis u znak da je i on dao svoj doprinos projektu. Naizgled srećan čovečuljak, zapravo.

I dani su prolazili, a biljke su ponosno rasle. Izdizale se ka nebu; komšika je uz saksije morala i štapove da mu da da ih nekako obuzda i spreči da se polome. Nekako lepuškasta, zaista. Kao da je nikada nije primećivao. Kao da bi u žaru svađe izleteo na terasu, i samo njen glas slušao dok pevušeći poliva muškatle, kako bi se smirio. Trideset godina u istom stanu, a tek sad prvi put gleda kroz prozor. I sad prvi put vidi dalje od okvira prozorskog stakla.

Toga dana se ranije vratio kući. Bacio tašnu na pod, i pojurio ka kuhinji da pristavi kafu usput zapinjući nogom o mali sto. Opsovao Boga, pa nastavio. Kada je kafa bila gotova, izvadio je iz starog lonca kutiju cigareta koju je tu ostavio za slučaj krize. Pakla stara deset godina još uvek je mirisala tačno onako kako se seća dana kada je kupljena, i nervozno je odmotao foliju. Drhtavim rukama poput zavisnika prineo je upaljač i odmah mu je sinulo. Sve se razdanilo, i znao je tačno šta da radi. Skinuo je kravatu, pa košulju, izuo cipele i popeo se na samu ivicu terase dok ga je masa ljudi posmatrala odozdo. Preplašen kao miš, samo je vikuo:

-,,Komšinice! Dođite na kafu!''

Toga dana na stolu na terasi desile su se dve stvari. Dve šoljice su stajale napola popijene i paprike su se jako zarumenele. Njih odavno nije bilo, i ostalo je samo da se priča kako su čovečuljak i komšinica pošli polako put nekog sela. Zašto? Pa da zajedno gaje papriku, pobogu!

Sedim na terasi i kroz sivilo kišnih kapi posmatram komšijske prozore. U daljini, na trećem spratu viori se zavesa slamajući slabu svetlost unutrašnje sijalice; i ne mogu da se otmem osećaju kako je tužna soba iza nje.

                U glavi se stvori slika ogromnog elipsastog stola za kojim sedi bledunjava ženica crne kose i čita račune ispred sebe. Levom rukom podupire glavu, a desnom trese cigaretu u pikslu do nje.

                Često bih kao mala odlazila kod drugova i drugarica koji imaju oba roditelja, i divila se svaki put kada mi kažu kako je soba njihova. Zidovi bi bili ukrašeni raznoraznim posterima i slikama medvedića, vila, autića raznih boja... Ne prozorima venecijaneri; nekakav znak da žive srećno i bogato, daleko od svega. A ja? Ja ne bih moje fluorescentne zvezdice na zidu iznad glave menjala ni za milion ,,njihovih'' soba.

                Sada kada sam ,,odrasla'' i imam svoju porodicu, retko pomislim na neka prošla, teška vremena. Samo, ponekad, kad vidim te zavese i podstanare, privatne stanove...; ne mogu a da se ne rastužim. I skrenem pogled. 

Sećaš li se još plesa žutog lišća u septembru?

One narandžaste klupe u parku tik ispod jasena, i naših imena na naslonu u desnom uglu? Tu smo često pričale o tome šta je ljubav. Jednom si mi rekla: ,,Ljubav je kad nekome ostaviš pola pucketavog papira.'' I nije bilo druge, sem da ti verujem.

Svi bi iz škole bežali u park pored, nakačili se na tobogane i ljuljaške; a nama nikada nije bilo dovoljno mesta. Mi bi smo ovde dolazile. Prvo sunce bi bockalo oči i svetlucalo kroz tvoje nežno-plave uvojke na obrazima. Otvarale bi smo lizalice koje farbaju jezik u zeleno, i razmenjivale sličice skrivene duboko u džepovima farmerki; čisto da nam ih bezobrazni dečaci ne ukradu. Potom ih lepile u stari Barbie album, razmišljajući kako da preostalih petnaestak nađemo. I nikada nisam bila srećnija nego tada.

Ako ti sada dam pola pucketavog papira, da li bi mi oprostila? Da ti poklonim celi metar, da li bi zaboravila kiše na ovoj klupi?

Ja sam i dalje ista osoba. I dalje svaki put kada mogu, baš svakog septembra kad klinci polaze u školu, dolazim ovde i dugo sedim posmatrajući jesen. Škrabam nešto u razlistane sveske, i crtam lepo koliko mogu-dve devojčice koje se smeju na klupi. Ne dam nikome da sedne pored mene, niti da senkom zakloni naše BFF urezano šestarom. Nekako se uvek nadam da ćeš svratiti, ili makar proći.

Mi više nismo deca. Ti više nisi. A volela bih da sam češće bila tu dok si bila. Da sam zastala i kroz ples listova na vetru, u tvojim očima bolje pročitala kapi. Možda bih još tad znala da je naše opraštanje počelo i pre upoznavanja; možda bih te više čuvala i manje ti branila da maštaš o Barbikinoj haljini. Da sam bila malo zrelija, a da se vreme zaustavilo tada kada si ti bila klinka; možda tvoje ne bi ni isteklo i zauvek bi smo sedele ovde nasmejane. Lepile slike koje nedostaju...

Nedostajem li ja tebi kao ti meni?

Ponekad ne moraš da ćutiš da bi čuo odjekivanje praznine. U samo jednom trenu, mogu se naći oko tebe milioni, a ti ćeš ostati sam, samo jedan u gužvi šaka hladnih i obraza ubledelih. To ume da zaboli.

Ponekad ga srećem na ulici. Nosi uvek isti crni kaput do kolena, doduše malkice duži na rukavima pa mu i ruke prekriva; i u njemu u kragni sakriva lice i sjajne zelene oči. Povijen, samo prođe ne gledajući oko sebe, uvek istom maršutom i uvek istim odlučnim korakom. Svaki dan u pola devet; nekad kada sa koleginicom sedim u pekari preko puta autobuske, on se migolji kroz gužvu, i mi mu po navici nazdravimo čašicom jogurta. Ni trzaja.

No, ko je on? Jednom sam kao vrlo mala čula priču o tome kako je ljubav večna i bezgranična, ali su nekako ove godine uspele da je izobliče i upropaste do neprepoznatljivosti. Govorili su da kada se dva srca istinski spoje, ne postoji to što ih ikada može odvojiti. A sećam se i te noći. Bio je novembar, i horda nas je posle fajronta kretala u različitim pravcima na putu do kuće. Jedan par je taman prelazio ulicu, kada je devojci ispalo ogledalo iz torbice, te se vratila par koraka da ga dohvati. Ne kažu džabe da razbijeno ogledalo donosi sedam godina nesreće. U tom trenutnku naleteo je auto, i svi snovi su  se raspršili u vidu sitnica iz njene torbice dok ih je asfalt mazio. Sećam se užasne buke sirena, policije na trijaži koja je skupljala izjave svedoka, i umazane bele mantile koji jure po narandžastim hodnicima. Onda tišina.

Do jutra je svako otišao svojoj kući potpuno nem, misli upletenih u neku mrežu krivice i žaljenja za prošlim. Svi sem njega.

Treća godina kako on luta gore-dole; od bolnice do kuće i obrnuto. Kažu da iako nije svesna, srcem ga oseća, i to ih oboje održava u životu. To na neki čudan način, održava i nas. Vera da prava ljubav ipak postoji, da je ovi loši dani nisu iskorenili već je učinili jačom. Ako ikada budem birala, odbiću sva blaga ovog sveta za samo jedan tren tišine sa onim koga volim. I neću se kajati. 

,,Noćas šaljem. Tebi!

Da, baš tebi koji čitaš. Baci pogled napolju. Vidi kako lep je grad. Zar ne čuješ komšiku sa trećeg sprata kako se smeje dok gleda ,,Alo alo’’, ili neku drugu glupu seriju? Klince ispred zgrade kako se na klupi u mraku kriju deleći cigaretu? Momka i devojku na ljuljašci koji posmatraju zvezde?

Nije li prelepa noć? Da možeš da čuješ šta govori vetar, da li bi slobodan zakoračio u nju? Oni se vole. Ljudi se vole. Drže se za ruke, slobodni šetaju ulicama i miluju prerasle džukele. Smeju se i raduju jedni drugima, jedni za druge. I tako im je lepo. Idu u krug i krug na vrtešci sreće, i makar na tren zaboravljaju probleme, sve muke sveta. Shvati, čoveku je malo potrebno da bude srećan. Čoveku sitnice znače više nego para pun džak. Toliko godina, toliko problema, a grad je i dalje živahan. Ove savršene noći...

Osećaš li miris kestena? Trave sveže pokošene i roze muškatli? Nežnu rosu u pokušaju padanja?

E, ja ne osećam više! Noćas ležim u lokvi krvi gledajući trag zuba na tepihu, i održavam se jedinom željom: Da opet sve to vidim. Da opet sve to osetim. Noćas dok ovo čitaš, nas milion napuklih rebara i uvrnutih zglobova jeca u nedogled. Nebitan je pol i godište, a ni imena, jer mi smo nestvarni. Mi smo priča koju čitaš svaki put u crnoj hronici, i nikad se ne preneš jer si previše ušuškan u sigurnost svog doma. Sigurnost koja je tako krha. Sigurnost koju ja; koju mi nikada više nećemo imati.''

Ovaj text je posvećen jednoj devojci prelepih plavih očiju, koja je 05.07.2012.god. podlegla batinama u bolnici u gluvom gradu. Ako ovo čitate, oslušnite noć malo bolje. Možda se i u vašem komšiluku dešava nešto slično. I pomozite. 

E, a sad ću da lupam gluposti.

Bio jednom jedan ekser na jednom praznom zidu u jednoj školi. I nekako je nastavniku palo na pamet da baš o njemu zada temu na pismenom, jednu jedinu i nadasve ozbiljnu o kojoj je svako morao da napiše barem dve stranice. Ja sam bila izuzetak. Ja sam morala da napišem tri. A šta bih pisala o njemu?

Bio je kao i svaki drugi ekser. Zakucan uspravno, virio nekih centimetar i po, sa strane korodirao a odozgo bio izglancan kao nov. I bio je na sred desne polovine kajsijastog zida, tačno metar od vrata i metar od table. Posmatrala sam ga pola sata. A onda skoro ceo sat pisala. Kako je opšte poznato da se zidovi u našim školama kreče svake druge prestupne godine, primetila sam oko njega tri pravougaone površine različitih nijansi. Jedna je bila skoro iste nijanse kao prljavi zid, najveća, i kao kroz maglu sna se sećam da je do pre nedelju dana na njoj visila slika nekog pesnika. Onda se razpoznavala i druga, nešto manja i bleđa površina, prošarana paučinom. I najjasnija i najmanja treća; trag slike koja je generacijama bila tu, oko koje je najverovatnije krečeno sve ove godine da se ne bi oštetila skidanjem, i koja se tu najverovatnije i raspala. Njeno postolje bilo je belo, na ivicama obojeno stegnutom prašinom, i baš ona najdublja brazda na ekseru-mislim da je bila njena.

I kada malo bolje razmislim, pa to uopšte nije mala stvar. Taj mali ekser, ko zna koliko godina star, video je i saznao više nego bilo koji profesor koji je prošao ovim hodnicima. Dočekivao je i ispraćao generacije, gledao njihove uspone i padove. I sve to vreme imao je tu jednu sliku da ih sa njom deli. I on je sam znao da ništa nije večno. Možda mu je sad krivo što je trajao malo duže. Možda da je trajao isto toliko koliko i slika, na istom tom zidu, ne bi dočekao dan da ga đaci i nastavnici izvrću ruglu pišući kojekakve gluposti o njegovoj malenkosti. I kad bi mogao, tog trenutka bi sam šišao odatle, samo da ne sluša uspele i neuspele radove na temu.

A možda je to samo običan ekser, i nema nikakvu istoriju, već samo visi tu dok ga zaobilaze i pogledom i valjkom.

Kako god bilo, ispišem ja sve ovo i dobijem keca.

Ko je ovde lud, ostalo je pitanje, dok sam ja i vežbanku i ekser u njoj spaljivala na tihoj vatri. 

,,Kakvu sam samo gadost čula!’’-bile su moje prve reči upućene drugarici nakon dugotrajnog šoka.

Odjednom sam dobila želju da pričam, da sve nekako izleti iz mene i skine makar pola kamena koji mi je Ona usadila u dušu; ali reči i misli su se smenjivale takvom brzinom da sam ponovo ostala nema. Gledajući u samo jednu rupu od eksera na zidu, konačno sam počela da razmišljam i o Njenim rečima. Da ih analiziram, da im sudim. Da ponovo upadam u šok, da me zvuk telefona preseca i vadi iz njega.

Ko je Ona? I zašto je baš danas morala mene da sretne? Nije kao da sam je tražila, baš sada kada sam najsrećnija, a ipak je sama došla... Evo kako se dogodilo. Sedela sam u mračnom parku u selu, čekajući prodavačicu da otvori da kupim cigarete. Nije bilo žive duše, a mesec se probijao kroz granje kestena kada sam videla mršavu senu kako stupa u dvorište. Pokušavala sam da joj vidim lice, da je prepoznam (jer se svi ovde znaju), ali se nekako kretala po senkama i na kraju sela do mene. Učtivo sam je pozdravila a Ona se samo okrenula i pitala me:

,,Od čije nesreće ti živiš?’’

I pre nego da išta kažem, počela je sama da priča. Takve je stvari govorila, da sam u jednom trenutku uspela da čujem vrištanje svog srca da odatle pobegnem, ali su mi svi mišići otkazali. Kao osuđenik na smrt, sedela sam kraj svedoka i više se plašeći za Nju nego za sebe, gledala kako se svet raspada.

,,Kada sam bila mala, morala sam što pre da porastem. Odvojili su me od sestre i poslali u inostranstvo da tamo nađem bolji život; svakog meseca mi pisajući I retko me posećivajući. Nikada u stvari nisam ni znala ovaj jezik, niti imala želje da ga učim, ali sve se može kad se mora. Nemoj me pogrešno razumeti, nisam ja bolja ništa od drugih. Tada sam još verovala u ljubav. Sanjala o princu na belom konju koji će jednog dana doći i uhvatiti me za ruke; tada samo izbrisati odjednom svu moju bol i zauvek biti tu. A onda su prinčevi počeli sami da dolaze. Jedan za drugim, svaki gori od prethodnog; i ni jedan manje voljen. Kap po kap pili život iz mene. A ja mislila da me svi vole, krivila sebe za njihove odlaske i neslavne povratke. Pa sam sela sama. I razmislila. O tome ko sam, o tome ko želim da budem. Sastavila spisak svega što želim da uradim, a krenula. Bila sam na mestima za koje niko nije ni čuo, pila piće koja su u većini zemalja zabranjena. Radila stvari nepojmljive običnim smrtnicima. Onda su i oni umrli. Moji roditelji. Ali sam se postarala da dobro zapamte ko im je ćerka. Šta su joj uradili. Nastavljam sa spiskom sad. Negde u njemu stoji i paragraf da se vratim u ovu zabit i upoznam sestru. Neku jadnicu koja nije kao ja, koja bi se retko prodala zarad novca i sitnih zadovoljstava. Usput sam i shvatila da takvi ljudi ne postoje, da smo u stvari svi isto zli. Zamisli da možeš da imaš sve, a da je jedina cena toga tvoja duša. A sad zamisli da uopšte nemaš dušu. Nije li to divno?! Ha!’’

Nisam ni primetila kada je otišla. U vene se urezala neka neprijatna hladnoća, pa sam želela samo da ode. Videla sam joj samo zube kada se nasmejala, i čula joj zvuk baletanki po travi dok je odlazila. Ko sam ja da joj sudim? Ko sam ja da je razumem? Njena sestra. I to me potresa gore od bilo čega. Dakle:

,,Od čije nesreće ti živiš?’’

Misliš li da su svi anđeli bezgrešni?

Nekako se rodili divni i čisti, kao i svako dete, i odjednom sami shvatili svet? Razlikovali dobro od lošeg i celi svoj leteći vek ponosno nosili rođenjem opravdana krila?! Gluposti.

Pročitaj ovo što ti pišem. Možda ćeš me onda razumeti i sam dati odgovor na to. Nebitno mi je da li si anđeo ili si samo pao; želim da upiješ moje reči dok ti ne opeku svaku poru i okupaju te mirisom gorčine koju sada ja osećam. Ne misli da to radim da bih te povredila. To radim da bih te sprečila da prođeš isto.

Nekada je bio rat. Ne među anđelima i đavolima, već među ljudima-braćom i sestrama. Pucalo je po granicama i šavovima ljudske duše. Tada se ona rodila, u nekom selu u šumi, i njene su nevine oči odmah ugledale razdor i prazninu. Tri godine kasnije, na samom kraju rata, izgubila je oca i majku i ostala da sama živi sa babom i dedom u staroj kolibi. Svaki je dan morala da ide u školu, brine o kući i životinjama, okopava plodove... Sasvim normalan život deteta sa sela u ono vreme, i principe koje su joj tada usadili poštuje i dan danas. Lepo, zar ne?

Šezdeset godina kasnije, otvara oči tačno u pet. Probudi svekrvu, naloži vatru, nahrani životinje, opeče hleba i ode na njivu. Sama. Na leđima nosi čitavo jedno domaćinstvo, nepokretne komšije koje nikoga nemaju, i svoje ožiljke. I nikada se ne žali. Raduje se kad joj jednom godišnje unuka svrati u goste, sprema sva njena omilljena jela, i iz dana u dan trpi njene hirove dok ne ode. Svačiju bol sasluša, svojoj se samo nasmeje. ,,Moglo je i gore.’’-samo kaže, pa se vrati obavezama na selu. Jedan njen dan bih volela da pročitaš.

Opeče hleba, a jelo se krčka na šporetu. Donese iz stare štale kofu drva, i namesti stolicu svekrvi prema prozoru na kuhinji kako bi mogla da plete. Upali joj televizor, pa polako postavi doručak. U jedan zaseban sud stavi pola hrane, hleba i uputi se ka susednom domaćinstvu. Tamo je starac sa dva prsta na jednoj ruci već naložio vatru; i postavio sto, i nakon što babi presvuku pelenu, sednu i uz kafu i dorućak liju suze. On za njegovim sinom, ona za svojim. Onda se vrati kući. Pokupi sve sa stola i nevoljno spakuje ceger sa vodom i malo sira, pa požuri na njivu. U jednoj ruci motika i ceger, u drugoj jabuka za komšijsko dete. I širok osmeh dok korača selom koje se tek probudilo. Kopa i plače, sve dok se sunce ne naslika na sredini neba, kao da daje znak da je vreme da se vrati kući. Počinje veliko spremanje. Jedna torba sa krompirom, lukom, jajima i ko zna još čim za ćerku. Druga za unuku preko granice. Treća za sestru koju isto tako viđa jednom godišnje. Padne mrak, a ona ispraća sve to sa suzom u oku. Sprema večeru, namešta svekrvi krevet i nekako se odvlači u svoj bolno zureći u kazaljke na satu. I tako uvek.

I ona je stekla rođenjem pravo da leti, a nikada nije jasno videla nebo. Danas, dok ja ovo pišem, ona savijena do zemlje korača nazad kući. Isto se uvek smeje, i iste boli nosi. I ista se bol uvek javi kad god se setim njene priče.

Koja je tvoja priča?

Baš onog dana kad pevaše srećno lastavice, zapeo leptir krilom za maglu. Od sve dece koja se igraju po ulicama, baš nekako u toj, ne bi ni jednog. Baš nekako preko puta nje, sedeh ušuškana u ćebe porama svim upijajući čari jutarnje kafe.

...On se bori. Svim snagama vuče uz vetar ranjeno telo, pa taman kad joj pobegne, vetar ga opet vrati. Nejaki, mali; trzajima skida polen sa krila. Odustane na tren, dotakne asfalt, pa nađe snage da poleti.

...Stakla na prozoru ne ocrtavaju realnost dana. Ujeda sunce sanjive kapke i vara da srce ume da ugreje. Ja gledam. Ja sam taj leptir. Onako mali, za svet nespreman, a odlučan da odleprša. Ponekog možda voleo, sigurno neko voleo njega, a sam ostao da se bori sa tminom.

...Kako je lepo kad neka saznanja stignu te u čas kad si najsrećniji. Pomaze ti kožu, pa ožiljke stare zacele. Možda se naježiš, a možda i ne osetiš. Baš onda kada svi su srećni. Onda kada se više ne boriš ti.

Ni jedno dobro delo ne može proći nekažnjeno.

To nisu moje reči, već reči nekog daleko mudrijeg odmene; nekog ko je shvatio život i lagano prošetao kroz njega. Moje su reči suzeu jednim očima. Kako koja pođe, tako ispisuju se stranice nepregledno duge,koje imaju uvek istu molbu-malo ljubavi. Ljubavi koja je tim očima nepoznata. Ljubavkoja se ogleda u tuđim očima. Ljubav koja nikada ne dolazi.

Prelistava stranice svoje prošlosti, sabira i oduzima. Imai čime da se hvali. Na svakoj trećoj po jedna uspomena na uspeh, svaki draži odprethodnog. Nagrade i pohvale. Ne samo nekih učenih ljudi, već i svojihdrugova. Ovde jedna za to što je Miša smuvao Maju (koju je i oženio), ovdedruga za urađen pismeni jednom Stevi. Ponegde otisci usana nekih davnihsimpatija i spomenar pun lepih želja. Želja da kad nestane detinjstvo, bude jošveće dete. Želja da korača ponosno, čak i onde gde niko više ne može. Želja dabude dobar čovek, i bolji otac. Iznad svega toga bubuljičava slika i potpislevom rukom naškraban.

Ima zašto da bude ponosan. Pomagao je kome je i kada godmogao, davao šakom i kapom. Uspehe je nizao, neuspehe ispijao iz špricerskečaše uz osmeh. I smeje se. Jer, nakon svega toga, on je sada ta čaša. Prazan,jadan. Sa previše istorije iza sebe, uglavnom lepe. Sa previše otisaka drugih,jedva važnih da ih ne opere voda. A previše puta i sam ispran, da se sveljudsko ogulilo sa njega. Naviknut na neki stari folder sa muzikom i igre koježivot znače, i on korača među narod.

Nikada pognute glave. Sa njegove tačke gledišta, nemačega da se stidi. Pustiće druge da se stide njega. A, Hvala Bogu, ima ih unedogled. Juče mu se baš onaj isti Steva dvojkaš smejao što menja fakultet. Pitaose kako svi mogu da podnesu daljinu, a on mora stalno da se seli bliže domu. Jošgore je bilo kada je upitao i kom se to domu seli, kada on u stvari i nema svojdom. Ništa svoje. A kuče i mače odavno je pregazio tranvaj. Zarastao u godine,bez podrške i perspektive; ali strašno tvrdoglav on i dalje gura napred.

I ne pita se gde stiže, jer zna u sebi da neće posustati.Teško je kad drugi ne znaju. Sam je, pa misli. Ne o parama koje nema, ne ofakultetu koji završava nekako. Pita se gde je pogrešio. Da li je to što jepomagao drugima dovelo do toga da sada nema nikoga da ga pita kako je? Da li jeto što je bio vukovac dovelo do toga da sada jedva pamti? Da li je to što seuvek trudio da zadovolji jednu osobu dovelo do toga da sam kopni nezadovoljan?

Ona. A koja druga. Tu je da se hvali njegovim uspesima, ida ga proklinje za svaku sitnu grešku. Uvek tu da ga pred drugima pohvali,nasamo izvređa. Pa i da prestane da ga hvali. Da ga gađa pikslom kad joj dođe. Damu daje pogrdne nadimke. Da se ne seti vremena kada je plakala a on joj brisaosuze. Da se ne seti njegovih detinjih očiju, već da iz njih iz hobija cedignoj. Da ga na kraju ostavi. Da ga se uvek seti kada nekog proklinje.

Više mu i nije važno. Dobio je svoje lekiće od doktora,udaljio se od sveta. Jedino u šta veruje je ljubav iako je nikada nije spoznao.Iako je nikada nije imao. Iako je nikada nije imao od nje. Pa čeka da se pojavineko kao on, i učini dobro delo. Da i on, jednom, bude pomilovan. 

Zamislite sebe negde daleko.

To ne mora da bude hiljadama kilometara, neka to bude  samo susedna granica. I u problemu ste. To, naravno, niste shvatali kada ste se  prvi put pakovali. Srce puno  entuzijazma, ruke užurbane da ne zaborave neki  sitan detalj... Oči vam sijaju od uzbuđenja, i jedva čekate samo da krenete. Iz  ove proklete zemlje, iz ovog pakla. I zaista ste blagosloveni, što  ste oni od  retkih koji imaju priliku odavde da pobegnu, što ćete i vi ,,upoznati svet’’. I  prolaze sati. Jedva nekako prelazite granicu, neispavani... Ma samo da vidite vaš  komadić raja.

I konačno ste tamo. Danima. Nekako savladavate jezik  svaki dan prolazeći pored fakulteta koji će biti vaša budićnost. Upoznajete svaki  kutak grada. Svaku diskoteku. I nove ljude. Ljude čija su mišljenja slobodna,ljude koji su prošli kroz pakao gori nego vi, i dočekali bolje dane. Dane u  kojima vi živite. I presrećni ste. Sunce se lepše odbija od spomenika onog,,,kako-se-već-zvaše’’. Ptice neprestano pevaju. U parku su parovi, a i vi ste  našli nekog da deli klupu sa vama.

I onda prođe godina dana. Kući ste bili samo dva puta,jedva sastavljajući tri nedelje. I tako je dobro. Shvatate žrtvu, i spremni ste  da je date. Upisali ste, konačno, i taj fakultet. Zgrade velelepne, park pun  statua nekih velikih ljudi koji su baš tu bili studenti. I vi u svemu tome. Radost.A onda sekretarica ne ispiše dobro vaše ime. Nije strašna stvar, jer ionako ne  znaju vaš jezik a kamoli pravopis. Onda pokupite dokumenta sa faxa da predate  za produženje vize. Posle nedelju dana vas zovu da vas saslušaju, zbog  neispravnosti istih.

Pa rešite taj problem. Pa se pojavi problem u dokumentima  sa prakse, jer vas neko nije pravilno upisao. Pa i to rešite. Pa se jave drugi  problemi. I rešavate ih, i molite Boga da sve prođe, pa da mirni dođete svojima  u posetu. I kad ste, konačno, dobili tih nedelju dana; ne znate gde ćete pre. Zdravstveno,lična, novi pasoš... Ni minut za predah. Otvorite frižider i nađete dve paštete  i teglu slatkog (što se i ne razlikuje od vašeg ,,tamo negde’’). I shvatite u  kakvoj su situaciji vaši, da se samo promenila na gore. Ali nekako i to preživite,nadajući se boljem.

Pa nazad. I još problema. Prolaze dani. Stiglo je  proleće. Vi ste marioneta sistema koja sve svoje vreme provodi u sali za  lekturu, proučavajući enormne stranice. Trenerku ste isflekali kafom odavno;ali koga je briga-ionako onaj iz trećeg reda sa leve strane izgleda gore od  vas. Tešite se činjenicom da ste jedan od srećnijih ljudi na planeti jer ste za  pet meseci smršali oko 20 kg. Nemate svoj život, osim onih slobodnih  laboratorijskih vežbi sa grupom. I ta grupa su vam jedini prijatelji. Grad niste  videli ko zna otkad, a onaj sa kojim ste delili klupu-toliko je daleko u vašim  mislima, da ste zaboravili kako se zove.

Pa, kao da sve ovo nije dovoljno, nagomila se još hiljadu  problema. Mrsko vam je da šetate, srećete ljude poput sebe. I ono prokleto  sunce koje se odbija od spomenika, tera vaše oči da suze. I onaj glupi  kalendar, nikako da ispiše crveno slovo za povratak kući. I dosta vam je. Vrištite  u sebi koliko je to psihički moguće. A uveče, dok odmiču sati do predavanja,sedite kao životinja u istoj onoj isflekanoj trenerci, želeći samo jedno-topao  asfalt vaše domovine, i mekice stare nane...

Zamislite sebe negde daleko.

Ne počinje sa Biblijom, Sodomom i Gomorom.

Jedna prava Srpska porodica. I eto problema. Porodica sa  dvoje dece, i muževom svekrvom starom kao posečeni hrast. Porodična slika, na  nekoj velikoj slavi, blistava od osmeha. Prase raščerečeno na stolu, vino i  voda, i zveket noževa i čaša. Domaćin drži zdravicu i zahvaljuje se svima koji  su došli, zatim hvali marljive ruke svoje ženice koja je sve to spremila i  započinje razgovor. Sin radi, a ćerka tek završava srednju školu (sa svim  peticama). Krava im se otelila pa sad duplo više imaju mleka, a ,,Hvala Bogu’’,do godine i sin će se oženiti pa dižu još jedan sprat na kući za snajku i  njihovu decu. I svi srećni. I baba dobila novi kuk.

Pa odu gosti. Pijani muž lomi ono malo escajga što im je  ostalo, neretko ženi o glavu. Matora kretenka se dere iz kuhinje kako joj snajka  nije dobra ni za šta, i maše tankim štapom. Ćerka beži uplakana u sobu, a sin  se poslednjim trzajima bori za mir. Sve dok se ne okrenu ka njemu. Reči kao:,,nezahvalniče, huljo, đubre-koje-sam-ko-zna-zašto-rodila’’ već su prevaziđene.Kaju se zbog svega i ničega, pljujući jedni po drugima. U glavi momka više nije  ni haos. Premotava se neka traka snimljena dok je još bio dete i samo se  modifikuje iz ,,nezahvalno đubre’’ u ,,nezahvalni konj’’. Čak su i suze stanje  prošlosti, jer je svima dosadilo da ga gledaju dok ,,cmizdri’’. Ni on ne zna  više šta će, pa od muke lomi sve oko sebe.

I dođe neka druga noć. Sprema se da ide na posao, i broji  sitan novac za cigarete. Razmišlja hoće li imati dovoljno goriva do grada, ili  će opet biti primoran da pozajmljuje. Baca pogled na nedovršen sprat na kući, i  zvoni mu telefon. Šef mu javlja da ne dolazi na posao jer smanjuje broj  radnika, a pošto ima najmanji radni staž-otpušten je. I onda strah. Poljuljana sigurnost  i strah da mora da se vrati nazad u kuću i saopšti vest. Ali, šta će. Istog momenta  kada ulazi na vrata, traka počinje da se ponavlja. Pokušao bi da beži, ali nema  kuda. Sa devojkom je raskinuo, ali ne želi nikome da bude ,,prizetko’’. Drugovi  su se razišli, tako da nema kod koga ni da prenoći. A ako ostane, ceo će život  slušati isto; što je za njega gore od pakla. I izliće besan na svet, na sebe i  na porodicu.

I nađe se, sasvim slučajno, na vrhu solitera. Posmatra ljude  koji zagrljeni šetaju ispod njega. Posmatra zvezde kako mu namiguju. Imajući ništa  da izgubi, a još manje da stekne, širi ruke i poleće. Slobodan od svega,ostavljen od svih.

Dana, 13.05.2011.god. u 2:15h preminuo je punoletni A.R.,Vukovac osnovne škole, đak generacije srednje škole, klavijaturista i  tekstopisac.

,,Znala sam da će taj mali doneti samo zlo ljudima koji  ga vole.’’-izjavila je njegova baka, Vera R.

Da li ste ikada videli tužnog klovna?

Makar na sekund, na nekom vašaru ili dečijem rođendanu,kako svojim suzama od kreona zasmejava sve oko sebe? Kraičkom oka, a onda ga  zaboravili ili ga pronašli u najgoroj fobiji iz detinjstva? Naravno da jeste. A  sada mi recite-da li ste ikada videli tužnog čoveka? Čoveka toliko slomljenog da  mu ne preostaje ništa dugo; do da se smeje?! Čisto sumnjam.

Baš o jednom takvom čoveku želim da vam pričam. Običan  lik iz autobusa. Svako jutro tačno u osam hvata istu liniju i odlazi na posao.Ne meša se u gužvu, već stoji držeći se za šipku kod vrata, i zamišljeno gleda  napolje dok se budi grad. Visok i plav, retko pevuši i smeje se prolaznicima.Pokorava šefu dok mu iza leđa pokazuje ponosno prst. Kući se obično kreće  pešaka, osim kada ga tamo nešto zaista čeka. I svaki dan, kao neki ritual,obilazi istu cvećaru.

Tu možda počinje njegova priča. Ta cvećara, pola cvećara,pola kafić-njegovo je drugo radno mesto. Nešto što samo on zna, nešto što krije  od drugih. Svaki dan, oko pet, on ulazi u svlačionicu i presvlači se u klovna.U nikog drugog, nego u nasmejanog klovna. Čitav sat pažljivo namešta šminku,crvenu mašnu i stav. Negde oko pola 7, počinje njegova predstava. Njegov drugi  svet. Kažu da ima dar da nasmeje čak i pogrebnu povorku. U početku, gledali su  ga lokalni alkoholičari i nagrađivali aplauzom ili flašama piva. Kasnije su  dolazili u sve većem broju ljudi koji su se tu krili od kiše, zatim ljudi  kojima se dopala njegova predstava, a kasnije ljudi čiji je život zahtevao malo  smeha i sreće. I svi su ga cenili. Nagrađivali, iako nikada nije primao nagrade. Njegova najveća nagrada bila je njihov  smeh. Ismejavao je tugu, političare, samog sebe. Svi su ga voleli. Počeli su da  dolaze čak i ranije, da dovode čitavu porodicu, da horski izgovaraju njegovo  ime.

A ko je on bio? Samo KLOVN. Gledao ih je dok su plakali  od smeha, slušao dok su ispovedali svoje probleme. Kada su ga videli u pauzi  dapuši, rekli su mu da pušenje ubija, a on je samo nonšalantno odgovorio:,,Od  nečega mora da se umre.’’ . U svemu je video nešto pozitivno, svaka bi tema  imala smešan kraj.

Negde oko devet uveče, hvatao bi neku drugu liniju na  putu do kuće. Nepoznat svima, još jedan čovek iz autobusa, kretao se nekud. I  nikoga nije bilo briga. Sporim koracima penjao bi se na sedmi sprat zgrade (jer  lift nikada nije radio) i otključavao teška vrata. Unutra tišina. Navika neka  da na ulazu u stan ne upali svetlo, već da se šunja do dnevne sobe spoticajući  se o tepih pa tek onda upali mali radio i svetlo. Neka opera koja bi rasterala  muk. Večera u mikrotalasnoj, dok praznim pogledom grli grad. I nakon večere,beskrajno zurenje u jednu fotografiju. A na njoj? Ništa posebno. Srećna  porodica, dvoje male plave nasmejane dece. Prelepa žena u roze haljini čija se  kosa sjaji od sunca. Osmesi nikad zaboravljeni. I u ramu isečak iz novina.Isečak o užasnoj nesreći nekada davno na magistrali. Gleda, briše suzu, ispija  čaj i kreće u krevet. Sutra je novi dan. I rutina se nastavlja sutra.

I sad mi kažite-da li ste ikada videli tužnog klovna?

Poslušaj savet od  nekoga ko to nikada nije umeo.

Ljudi su mali.Kao roboti. Od malena ih programiraju da budu doktori, manekeni, pevači... Niko  im nikada nije rekao da je u životu sasvim dovoljno biti-srećan. Da nije bitno  samo biti prvi, bitno je imati nekoga da sa tobom prođe kroz cilj. Da nije  bitno imati najnoviji sto iz ponude neke skupe prodavnice nameštaja; nego sa  kim za njim večeraš. I istina je-jedan osmeh može sve da promeni! Nebitno da li  je to tvoj ili osmeh slučajnog prolaznika. Treba uživati u malim stvarima.Treba raditi sve ono što taj osmeh izdvaja od gomile lažnih grčeva, pametno  postavljenih na licima dvoličnih. I onda nije bitno koliko puta padneš. Svaki  put nešto naučiš, pa postaneš bolji čovek. Bitno je koliko puta poletiš.

Pitali su me  zašto završavam fakultet, ako ću sutra ionako raditi za šankom nekog ćumeza.Odgovorila sam im: ,,Zato što želim.’’ . Nije dovoljno samo učiti i raditi,najbitnije je želeti. Na bilo koji način, sa verom u sebe. Odavno su nestale  misli da ću nečim moći da promenim ovaj svet, ali nikada želja da pokušam. Kao  i sada, dok koristim već izrečene mudrosti da opišem sklad koji vlada u meni.

Nedavno sam  shvatila.

Ne na lep način.Naime, devojka koju sam poznavala, bacila se sa zgrade. Prelepo biće, suviše  mlado da se ne raduje životu, poletelo je u ništavilo. I muka mi je od  nagađanja kako i zašto, i ko je a ko nije kriv. Na kraju, ne možeš kriviti  nikog. Možeš samo da se usudiš da zamisliš kroz kakvu je agoniju njen mlad um  prolazio tih par trenutaka. I usudila sam se. Nije mi bilo jasno. A onda mi je  neko ko je već stajao tu, rekao tajnu. Ne razmišljaš o ničemu. Tih par  trenutaka, sve je mirno. Tada si slobodan. I samo jednom okreneš se iza sebe.Ako tada shvatiš da postoji neko koga ničime ne želiš da raniš; odustaješ.,,Ipak ne mogu da shvatim.’’-odgovorila sam, a on se samo nasmejao.

... Učiteljica:Šta  želite biti kad porastete?

U razredu se  začula graja:,,Direktor, doktor, pevačica...’’

Odgovorila sam:,,Želim  da budem srećna.’’

Učiteljica:,,Izgleda  da nisi razumela pitanje...’’

,,Ne, Vi  niste  razumeli život’’ ...