heart_of_honesty

Da li ste ikada videli tužnog klovna?

Makar na sekund, na nekom vašaru ili dečijem rođendanu,kako svojim suzama od kreona zasmejava sve oko sebe? Kraičkom oka, a onda ga  zaboravili ili ga pronašli u najgoroj fobiji iz detinjstva? Naravno da jeste. A  sada mi recite-da li ste ikada videli tužnog čoveka? Čoveka toliko slomljenog da  mu ne preostaje ništa dugo; do da se smeje?! Čisto sumnjam.

Baš o jednom takvom čoveku želim da vam pričam. Običan  lik iz autobusa. Svako jutro tačno u osam hvata istu liniju i odlazi na posao.Ne meša se u gužvu, već stoji držeći se za šipku kod vrata, i zamišljeno gleda  napolje dok se budi grad. Visok i plav, retko pevuši i smeje se prolaznicima.Pokorava šefu dok mu iza leđa pokazuje ponosno prst. Kući se obično kreće  pešaka, osim kada ga tamo nešto zaista čeka. I svaki dan, kao neki ritual,obilazi istu cvećaru.

Tu možda počinje njegova priča. Ta cvećara, pola cvećara,pola kafić-njegovo je drugo radno mesto. Nešto što samo on zna, nešto što krije  od drugih. Svaki dan, oko pet, on ulazi u svlačionicu i presvlači se u klovna.U nikog drugog, nego u nasmejanog klovna. Čitav sat pažljivo namešta šminku,crvenu mašnu i stav. Negde oko pola 7, počinje njegova predstava. Njegov drugi  svet. Kažu da ima dar da nasmeje čak i pogrebnu povorku. U početku, gledali su  ga lokalni alkoholičari i nagrađivali aplauzom ili flašama piva. Kasnije su  dolazili u sve većem broju ljudi koji su se tu krili od kiše, zatim ljudi  kojima se dopala njegova predstava, a kasnije ljudi čiji je život zahtevao malo  smeha i sreće. I svi su ga cenili. Nagrađivali, iako nikada nije primao nagrade. Njegova najveća nagrada bila je njihov  smeh. Ismejavao je tugu, političare, samog sebe. Svi su ga voleli. Počeli su da  dolaze čak i ranije, da dovode čitavu porodicu, da horski izgovaraju njegovo  ime.

A ko je on bio? Samo KLOVN. Gledao ih je dok su plakali  od smeha, slušao dok su ispovedali svoje probleme. Kada su ga videli u pauzi  dapuši, rekli su mu da pušenje ubija, a on je samo nonšalantno odgovorio:,,Od  nečega mora da se umre.’’ . U svemu je video nešto pozitivno, svaka bi tema  imala smešan kraj.

Negde oko devet uveče, hvatao bi neku drugu liniju na  putu do kuće. Nepoznat svima, još jedan čovek iz autobusa, kretao se nekud. I  nikoga nije bilo briga. Sporim koracima penjao bi se na sedmi sprat zgrade (jer  lift nikada nije radio) i otključavao teška vrata. Unutra tišina. Navika neka  da na ulazu u stan ne upali svetlo, već da se šunja do dnevne sobe spoticajući  se o tepih pa tek onda upali mali radio i svetlo. Neka opera koja bi rasterala  muk. Večera u mikrotalasnoj, dok praznim pogledom grli grad. I nakon večere,beskrajno zurenje u jednu fotografiju. A na njoj? Ništa posebno. Srećna  porodica, dvoje male plave nasmejane dece. Prelepa žena u roze haljini čija se  kosa sjaji od sunca. Osmesi nikad zaboravljeni. I u ramu isečak iz novina.Isečak o užasnoj nesreći nekada davno na magistrali. Gleda, briše suzu, ispija  čaj i kreće u krevet. Sutra je novi dan. I rutina se nastavlja sutra.

I sad mi kažite-da li ste ikada videli tužnog klovna?