heart_of_honesty

Pisala bih ti noćas, iako znam da nećeš čitati.
Pisala bih ti dugo laži i obmane,
i sve one stvari koje izlaze iz zlobe.
Pisala bih ti, jer u tekstu sve stane,
čak i ono za šta normalni ne bi ni pitali.

 
Rekla bih ti da plačem noć za noć dok pijem.
O kakva laž je da mi je još stalo!
Ali ja opet pod okriljem prazne sobe
nemam kome da pišem. Pa se sve stkalo
u ljubav koja ne postoji i nikada nije.

 
Ti si moj izgovor za sve pijane noći,
dok isplakujem grehe
da kažem da u stvari ti si kriv.
Kao zmija sam, hladna i bez utehe,
bez savesti čiste da mogu da gledam te u oči.

 
I tad kad te vidim, pljujem te iz duše,
nečujno da mogu da maskiram zlobu.
Mrzim što si srećan i što si još živ,
a ja trunem sama u svom jadnom grobu!
Noćas dok se granice normanoga ruše...

 
Pisala bih ti, dakle, noćas
jer znam da će ti to prepričati neki novi ljudi,
a ti ćeš se, jadan, smejati.
Mogla bih da te lažem i da ti srce uzbudim
a da mi ne bude stalo do nas.

 
Ali sada ćutim u prokleto doba,
ispijam šampanjac i ponosim se sobom;
Ja ne znam gde stati,
gde te naći uništenog zlobom,
da makar smo jednom isti ti i ja.

Поклони се.

Почни.

Не лажи.

Нешто лепо.

Нешто ружно.

Нешто кажи.

Зашто?

Зато.

Али зашто?!

Немој ћутати.

Лажу.

Није ћутање злато.

Не гледај ме.

Не плачи.

Брига ме.

Настави.

Не муцај.

Задиви ме.

И опет-не лажи!

Не куни се.

Не мисли.

Зашто?!

Поново зашто?

Одговори чисти.

Не верујем!

Не чујем!

Затварам очи.

Поново.

Поклони се.

Почни.

Ja pišem.

Konstantno nekakve rime

i perle mutne od snova.

U svakom stihu što ime

dobija kao anagram tvoga,

ja pišem.

Nešto kazano ničim

opisuje nevidljiv svet nota.

Svaku kojom se dičim

klešem na zid života.

Ja pišem.

Zlatnim se mastilom strane

ponovo zanavek sjaje.

Mojim suzama oprane,

obrisane uzdahom graje,

ja pišem.

Niko lepše nije pisao,

niko pomilovan rukom Boga;

za dela koja svoj smisao

dobijaju kao anagram tvoga.

Ja pišem.

Umorne oči dok sklopim

opišem tminu svu.

Na krilu muze se topim,

čak i dubokom snu-

ja pišem.

И данас они плачу.

Јецају неми над камен

који им пао с неба.

Очекују силу јачу

док потпирују срџбени пламен

кришкама крвавог хлеба.

Негде тамо чује се граја.

Жуборе слепи

и навире војска магле.

Одсечени од сопственог раја

себи су лепи;

чекају промене нагле.

Па ружа више није ружа

кад је рукама смлате.

Остаје само трње и увело поље.

Одбацују све што се пружа,

у галопу мржње крилате

што сузе незреле коље.

Нестају ретко под траву

само да врате се гори,

но даље не иду сами.

Ко пред њима сагиње главу,

тај се и са собом бори

тражећи вртлог у таи.

Hrabro kroz mrak koračam,

ni jedan zvuk me ne dotiče.

Ne tragam ni za čim tamo;

ni za čim ovde ne uzdišem.

Ne srećam nikakve ljude,

ni njihov bes ni pohlepu.

Samo ih milion ima;-

ja oduvek  sama na svetu.

Ne tragam za zračkom svetla,

nadu sam napustila na početku.

Ja samo hodam pravo

i tišinu nosim u džepu.

Ne dotiče me vreme ni nevreme,

lepe stvari i njihov glamur.

Od svega toga ni orhideja,

ni lagan mirisni mramor.

Ja samo hrabro idem dalje,

sve dublje u mrak i nepoznato.

Ne tragam ni za čim tamo;

ništa mi ovde nije ostalo.

• Pitaš me šta osećam...
• Kažeš da nisam u redu...
• Pusti me.
• Ja ne plačem.
• Ne zato što mi se ne plače,
• Već zato što nemam kuda.
• Bojim se da ako krenem,
• Izleteče odvratne stvari.
• Sav gnoj iz rana zaraslih,
• Iz srca celog;
• I neće stati.
• Mirisaće svuda.
• Videće svako meni stran
• Tu jad.
• Videće da osmeh
• Nekad nije čak ni grč usana,
• Ni trzaj pora.
• I nije me briga ako neko drugi,
• Neko ko nije ti,
• Neko ko me ne voli,
• Vidi sve to.
• Bojim se da ćeš baš ti videti
• I otići.
• Zato me ne pitaj kad se ne mora.
• Ne moraš znati baš svaki detalj,
• Baš svaki sat,
• Baš svaku laž.
• Teško je kad samo ćutiš,
• A urlao bi poput grešnika.
• Pišeš nekakve rime bez smisla...
• I ni u jednoj ne prepoznaješ se
• Kao što nekada jesi,
• Jer više nisu tvoje.
• To piše neko drugi,
• Neka osoba bez lika
• Koja u tebi samo živi;
• I tera te da dišeš
• Onda kada ni disanje nema ukusa,
• Već otvara zarasle grudi.

• Verovatno lažem.
• Nisu me nikada ni pitali,
• A već sam smislila perfektnu priču.
• Čekam ih da im kažem
• Da nije tako kako su sumnjali,
• Da posečem koprive dok još niču.
•  
• Verovatno lažem.
• Nisu mi nikada ni sreli pogled,
• A već sam videla milion ljudi.
• Čekam ih da im kažem
• Da lepših je u nedogled,
• Sumnju da ubijem još dok se budi.
•  
• Verovatno lažem.
• Nisu me nikada ni videli
• A već imam objašnjenje za svaki dodir.
• Čekam ih da im kažem
• Da i oni su se stalno pipali,
• Da i to je nekad sladak bio hir.
•  
• Verovatno lažem.
• Nisu me nikada zatekli
• A već imam hiljadu razloga.
• Čekam ih da im kažem
• Da i oni su se nekad tako opekli,
• Da sparem bruku sa toga.
•  
•  Verovatno lažem.
• Jednog dana će me pitati,
• A ja ću zaboraviti sve ove reči.
• Čekam ih da im kažem
• Kako teško je tajno voleti
• A javno se gušiti u sreći.

Dobro je da sam ponovo tu. Tek sada kada  sam se vratila, neke stvari jasnije vidim. I dobro je da me niko ne čeka. Dosta  je bilo meni putovanja do pola stanice, i krutih osmeha u gužvi. Hoću da  proživim nešto drugačije. Sama. Nema. Ni sa kim da ne govorim o vremenu ili o  tome koliko vozovi danas kasne. Niko da me ne podseća da kasnim, ili da mi je  prazna baterija za neki ,,važan’’ poziv. Slušalice u ušima, i karta za nigde u  zadnjem džepu. Danonoćno tonjenje u mir. Bez papira. Dokumenata. Legitimacija.Ko sam ja? Niko! I šta vas briga gde putujem?! Gluva za sve osim za sirenu i  slepa za lažljivi ološ. Pa nek mi neko kaže da tražim previše. Danas ni ljudi  nisu ono što su bili. Neće u lice da ti kaže šta ti misli, već te samo izbliza  posmatra čekajući da mu slučajno otkriješ bolnu stranu. A onda kreće tešenje,pa brisanje suza prljavim maramicama, pa hvala kako je njegov život bolji; sve  to uz osmeh. Potapše te po ramenu i ode. A ti se osećaš kao idiot, jer  verovatno to i jesi. Zamorci! Hrane se tuđom krvlju iz duševnih rana. Ima ih  svuda. Osvrni se oko sebe. Ja jesam. I odsekla im jezike ćutnjom. Tek sada.Bore se da nešto kažu, okrznu me pogledom. Nikada više. Jer baš oni što  vređaju, jadnije su duše od nas. Neispunjene. Ogrezle u mržnju. Žalim ih. Ali  putujem dalje. Nemati cilj i nije tako loša investicija. Cilj se uvek pojavi na  kraju, i opet si srećan. I ništa izgubio nisi. Pazi. Kraj nije uvek ono što  misliš! I ja sam mislila... Stanica i on. I moj let. Al’ ne zna da leti onaj  koji makar jednom nije pao. Sad se izdižem okrvavljenih krila. Ne ližem rane,pustiću vetar to da sredi. Srećnija nego ikada odlazim. Konačno sama. Konačno  slobodna. Probaj. Možda smo isti...

• Želim  da ova kiša koja pada
• Ne  guli moju kožu
• Ostavljajući  tvoje tragove svuda.
• Ja  samo u jedan deo ovog grada
• Ne  zalazim. Al sad kad mogu
• Otićiću  ogoljena u žarište bluda.
• Tamo  znam kako da te nađem.
• Ti  si iza vrata na kojima piše BOL
• U  ulici zvanoj NEISTINA.
• Samo  trebam da skupih hrabrost i krenem
• I  opet smo tu. Ti ja i proboj
• Milion  uvreda. Milion jasmina.
• Tamo  su te skrili tvoj brat Đavo
• I  moj drug Anđeo,
• A  ostavili Samoću da me čuva.
• I  idem po kiši tebi pravo
• Koliko  god da boli... Jer i ti si hteo
• Da  naša Nada ostane gluva.
• Nek  lije kiša, nek otpadne i moja koža.
• Izrašće  nova, koža mandarine
• Koja  će nositi miris mog pada.
• Ni  malo lenja, ni malo stroža,
• Odustajući  od tebe i tvoje margine,
• Nazirem  sunce. Spremno je da strada...

 

• Razmišljati  o tome...
• Zašto  bih nakog tolikog vremena?
• Neke  su stvari ostale zakopane
• Daleko  u gradu koji još spava,
• Ine postoji više u sećanju mome.
• Možda  poneko ime ulice ili broj stana,
• Ali  ničeg više ni sličnog na dane
• Osuđene  na ponor zaborava.
• Mislila  sam o tome dugo,
• Plakala  i klela sve što se zbilo
• I  na kraju ga pustila da ode.
• Ponos  mi bio bitniji od srca.
• Rado  se setim, nasmejem s tugom
• I  spustim pogled dole u krilo
• Jer  znam da od mutne vode
• Ni  klica ne može biti čista.
• Nakon  toliko godina sedim
• I  gledam te stare slike...
• Iz  očiju izbija sjaj, prelepi stisi.
• I  znam koliko srećna sam bila.
• Sad  nisam srećna, i sa tim živim
• Ne  tragajući više za ljubavne poklike;
• Jer  ljubav u meni samo su misli
• Na  prošle dane u plamenu sivila.
• Al  rekoh, nek stoje tu u računaru
• Da  sete me da živo sam biće
• Ispod  te kore poraza i smeha
• Što  stalno žulja ostatke od duše.
• Da  ako ponovo oživim u žaru
• Taj  novi sjaj bude veći od te siće
• Koja  mi nekad značila pola sveta,
• A  sad samo stoji u kapima kiše