heart_of_honesty

Pisala bih ti noćas, iako znam da nećeš čitati.
Pisala bih ti dugo laži i obmane,
i sve one stvari koje izlaze iz zlobe.
Pisala bih ti, jer u tekstu sve stane,
čak i ono za šta normalni ne bi ni pitali.

 
Rekla bih ti da plačem noć za noć dok pijem.
O kakva laž je da mi je još stalo!
Ali ja opet pod okriljem prazne sobe
nemam kome da pišem. Pa se sve stkalo
u ljubav koja ne postoji i nikada nije.

 
Ti si moj izgovor za sve pijane noći,
dok isplakujem grehe
da kažem da u stvari ti si kriv.
Kao zmija sam, hladna i bez utehe,
bez savesti čiste da mogu da gledam te u oči.

 
I tad kad te vidim, pljujem te iz duše,
nečujno da mogu da maskiram zlobu.
Mrzim što si srećan i što si još živ,
a ja trunem sama u svom jadnom grobu!
Noćas dok se granice normanoga ruše...

 
Pisala bih ti, dakle, noćas
jer znam da će ti to prepričati neki novi ljudi,
a ti ćeš se, jadan, smejati.
Mogla bih da te lažem i da ti srce uzbudim
a da mi ne bude stalo do nas.

 
Ali sada ćutim u prokleto doba,
ispijam šampanjac i ponosim se sobom;
Ja ne znam gde stati,
gde te naći uništenog zlobom,
da makar smo jednom isti ti i ja.