heart_of_honesty

Misliš li da su svi anđeli bezgrešni?

Nekako se rodili divni i čisti, kao i svako dete, i odjednom sami shvatili svet? Razlikovali dobro od lošeg i celi svoj leteći vek ponosno nosili rođenjem opravdana krila?! Gluposti.

Pročitaj ovo što ti pišem. Možda ćeš me onda razumeti i sam dati odgovor na to. Nebitno mi je da li si anđeo ili si samo pao; želim da upiješ moje reči dok ti ne opeku svaku poru i okupaju te mirisom gorčine koju sada ja osećam. Ne misli da to radim da bih te povredila. To radim da bih te sprečila da prođeš isto.

Nekada je bio rat. Ne među anđelima i đavolima, već među ljudima-braćom i sestrama. Pucalo je po granicama i šavovima ljudske duše. Tada se ona rodila, u nekom selu u šumi, i njene su nevine oči odmah ugledale razdor i prazninu. Tri godine kasnije, na samom kraju rata, izgubila je oca i majku i ostala da sama živi sa babom i dedom u staroj kolibi. Svaki je dan morala da ide u školu, brine o kući i životinjama, okopava plodove... Sasvim normalan život deteta sa sela u ono vreme, i principe koje su joj tada usadili poštuje i dan danas. Lepo, zar ne?

Šezdeset godina kasnije, otvara oči tačno u pet. Probudi svekrvu, naloži vatru, nahrani životinje, opeče hleba i ode na njivu. Sama. Na leđima nosi čitavo jedno domaćinstvo, nepokretne komšije koje nikoga nemaju, i svoje ožiljke. I nikada se ne žali. Raduje se kad joj jednom godišnje unuka svrati u goste, sprema sva njena omilljena jela, i iz dana u dan trpi njene hirove dok ne ode. Svačiju bol sasluša, svojoj se samo nasmeje. ,,Moglo je i gore.’’-samo kaže, pa se vrati obavezama na selu. Jedan njen dan bih volela da pročitaš.

Opeče hleba, a jelo se krčka na šporetu. Donese iz stare štale kofu drva, i namesti stolicu svekrvi prema prozoru na kuhinji kako bi mogla da plete. Upali joj televizor, pa polako postavi doručak. U jedan zaseban sud stavi pola hrane, hleba i uputi se ka susednom domaćinstvu. Tamo je starac sa dva prsta na jednoj ruci već naložio vatru; i postavio sto, i nakon što babi presvuku pelenu, sednu i uz kafu i dorućak liju suze. On za njegovim sinom, ona za svojim. Onda se vrati kući. Pokupi sve sa stola i nevoljno spakuje ceger sa vodom i malo sira, pa požuri na njivu. U jednoj ruci motika i ceger, u drugoj jabuka za komšijsko dete. I širok osmeh dok korača selom koje se tek probudilo. Kopa i plače, sve dok se sunce ne naslika na sredini neba, kao da daje znak da je vreme da se vrati kući. Počinje veliko spremanje. Jedna torba sa krompirom, lukom, jajima i ko zna još čim za ćerku. Druga za unuku preko granice. Treća za sestru koju isto tako viđa jednom godišnje. Padne mrak, a ona ispraća sve to sa suzom u oku. Sprema večeru, namešta svekrvi krevet i nekako se odvlači u svoj bolno zureći u kazaljke na satu. I tako uvek.

I ona je stekla rođenjem pravo da leti, a nikada nije jasno videla nebo. Danas, dok ja ovo pišem, ona savijena do zemlje korača nazad kući. Isto se uvek smeje, i iste boli nosi. I ista se bol uvek javi kad god se setim njene priče.

Koja je tvoja priča?