heart_of_honesty

Zamislite sebe negde daleko.

To ne mora da bude hiljadama kilometara, neka to bude  samo susedna granica. I u problemu ste. To, naravno, niste shvatali kada ste se  prvi put pakovali. Srce puno  entuzijazma, ruke užurbane da ne zaborave neki  sitan detalj... Oči vam sijaju od uzbuđenja, i jedva čekate samo da krenete. Iz  ove proklete zemlje, iz ovog pakla. I zaista ste blagosloveni, što  ste oni od  retkih koji imaju priliku odavde da pobegnu, što ćete i vi ,,upoznati svet’’. I  prolaze sati. Jedva nekako prelazite granicu, neispavani... Ma samo da vidite vaš  komadić raja.

I konačno ste tamo. Danima. Nekako savladavate jezik  svaki dan prolazeći pored fakulteta koji će biti vaša budićnost. Upoznajete svaki  kutak grada. Svaku diskoteku. I nove ljude. Ljude čija su mišljenja slobodna,ljude koji su prošli kroz pakao gori nego vi, i dočekali bolje dane. Dane u  kojima vi živite. I presrećni ste. Sunce se lepše odbija od spomenika onog,,,kako-se-već-zvaše’’. Ptice neprestano pevaju. U parku su parovi, a i vi ste  našli nekog da deli klupu sa vama.

I onda prođe godina dana. Kući ste bili samo dva puta,jedva sastavljajući tri nedelje. I tako je dobro. Shvatate žrtvu, i spremni ste  da je date. Upisali ste, konačno, i taj fakultet. Zgrade velelepne, park pun  statua nekih velikih ljudi koji su baš tu bili studenti. I vi u svemu tome. Radost.A onda sekretarica ne ispiše dobro vaše ime. Nije strašna stvar, jer ionako ne  znaju vaš jezik a kamoli pravopis. Onda pokupite dokumenta sa faxa da predate  za produženje vize. Posle nedelju dana vas zovu da vas saslušaju, zbog  neispravnosti istih.

Pa rešite taj problem. Pa se pojavi problem u dokumentima  sa prakse, jer vas neko nije pravilno upisao. Pa i to rešite. Pa se jave drugi  problemi. I rešavate ih, i molite Boga da sve prođe, pa da mirni dođete svojima  u posetu. I kad ste, konačno, dobili tih nedelju dana; ne znate gde ćete pre. Zdravstveno,lična, novi pasoš... Ni minut za predah. Otvorite frižider i nađete dve paštete  i teglu slatkog (što se i ne razlikuje od vašeg ,,tamo negde’’). I shvatite u  kakvoj su situaciji vaši, da se samo promenila na gore. Ali nekako i to preživite,nadajući se boljem.

Pa nazad. I još problema. Prolaze dani. Stiglo je  proleće. Vi ste marioneta sistema koja sve svoje vreme provodi u sali za  lekturu, proučavajući enormne stranice. Trenerku ste isflekali kafom odavno;ali koga je briga-ionako onaj iz trećeg reda sa leve strane izgleda gore od  vas. Tešite se činjenicom da ste jedan od srećnijih ljudi na planeti jer ste za  pet meseci smršali oko 20 kg. Nemate svoj život, osim onih slobodnih  laboratorijskih vežbi sa grupom. I ta grupa su vam jedini prijatelji. Grad niste  videli ko zna otkad, a onaj sa kojim ste delili klupu-toliko je daleko u vašim  mislima, da ste zaboravili kako se zove.

Pa, kao da sve ovo nije dovoljno, nagomila se još hiljadu  problema. Mrsko vam je da šetate, srećete ljude poput sebe. I ono prokleto  sunce koje se odbija od spomenika, tera vaše oči da suze. I onaj glupi  kalendar, nikako da ispiše crveno slovo za povratak kući. I dosta vam je. Vrištite  u sebi koliko je to psihički moguće. A uveče, dok odmiču sati do predavanja,sedite kao životinja u istoj onoj isflekanoj trenerci, želeći samo jedno-topao  asfalt vaše domovine, i mekice stare nane...

Zamislite sebe negde daleko.