heart_of_honesty

Ni jedno dobro delo ne može proći nekažnjeno.

To nisu moje reči, već reči nekog daleko mudrijeg odmene; nekog ko je shvatio život i lagano prošetao kroz njega. Moje su reči suzeu jednim očima. Kako koja pođe, tako ispisuju se stranice nepregledno duge,koje imaju uvek istu molbu-malo ljubavi. Ljubavi koja je tim očima nepoznata. Ljubavkoja se ogleda u tuđim očima. Ljubav koja nikada ne dolazi.

Prelistava stranice svoje prošlosti, sabira i oduzima. Imai čime da se hvali. Na svakoj trećoj po jedna uspomena na uspeh, svaki draži odprethodnog. Nagrade i pohvale. Ne samo nekih učenih ljudi, već i svojihdrugova. Ovde jedna za to što je Miša smuvao Maju (koju je i oženio), ovdedruga za urađen pismeni jednom Stevi. Ponegde otisci usana nekih davnihsimpatija i spomenar pun lepih želja. Želja da kad nestane detinjstvo, bude jošveće dete. Želja da korača ponosno, čak i onde gde niko više ne može. Želja dabude dobar čovek, i bolji otac. Iznad svega toga bubuljičava slika i potpislevom rukom naškraban.

Ima zašto da bude ponosan. Pomagao je kome je i kada godmogao, davao šakom i kapom. Uspehe je nizao, neuspehe ispijao iz špricerskečaše uz osmeh. I smeje se. Jer, nakon svega toga, on je sada ta čaša. Prazan,jadan. Sa previše istorije iza sebe, uglavnom lepe. Sa previše otisaka drugih,jedva važnih da ih ne opere voda. A previše puta i sam ispran, da se sveljudsko ogulilo sa njega. Naviknut na neki stari folder sa muzikom i igre koježivot znače, i on korača među narod.

Nikada pognute glave. Sa njegove tačke gledišta, nemačega da se stidi. Pustiće druge da se stide njega. A, Hvala Bogu, ima ih unedogled. Juče mu se baš onaj isti Steva dvojkaš smejao što menja fakultet. Pitaose kako svi mogu da podnesu daljinu, a on mora stalno da se seli bliže domu. Jošgore je bilo kada je upitao i kom se to domu seli, kada on u stvari i nema svojdom. Ništa svoje. A kuče i mače odavno je pregazio tranvaj. Zarastao u godine,bez podrške i perspektive; ali strašno tvrdoglav on i dalje gura napred.

I ne pita se gde stiže, jer zna u sebi da neće posustati.Teško je kad drugi ne znaju. Sam je, pa misli. Ne o parama koje nema, ne ofakultetu koji završava nekako. Pita se gde je pogrešio. Da li je to što jepomagao drugima dovelo do toga da sada nema nikoga da ga pita kako je? Da li jeto što je bio vukovac dovelo do toga da sada jedva pamti? Da li je to što seuvek trudio da zadovolji jednu osobu dovelo do toga da sam kopni nezadovoljan?

Ona. A koja druga. Tu je da se hvali njegovim uspesima, ida ga proklinje za svaku sitnu grešku. Uvek tu da ga pred drugima pohvali,nasamo izvređa. Pa i da prestane da ga hvali. Da ga gađa pikslom kad joj dođe. Damu daje pogrdne nadimke. Da se ne seti vremena kada je plakala a on joj brisaosuze. Da se ne seti njegovih detinjih očiju, već da iz njih iz hobija cedignoj. Da ga na kraju ostavi. Da ga se uvek seti kada nekog proklinje.

Više mu i nije važno. Dobio je svoje lekiće od doktora,udaljio se od sveta. Jedino u šta veruje je ljubav iako je nikada nije spoznao.Iako je nikada nije imao. Iako je nikada nije imao od nje. Pa čeka da se pojavineko kao on, i učini dobro delo. Da i on, jednom, bude pomilovan.