heart_of_honesty

Posmatram tu daljinu životom pokošenu
Kako mirna spava pod vetrom i hladi;
Nigde tihog glasa
Već samo vrabac što sleće na granu istrošenu
Uvijajući se i plačući od gladi.

I više ne znam dal to je kiša sa plavog neba
Na moje kapke spustila boje,
Već stiskam korice tvrdoga hleba
Što kad-kad nađu ruke koje gnoje.

I opet mrtva tišina na ovo načeto polje
Pokazuje kako na pupoljcima umire dan;
No ja se nadam da vetar doneće bar malo
Vode i volje,
Pa da olista moj pokoreni san.