Brod tuge

Na mojoj palubi života slane kapi se njišu;
Oko moje zastave smrt se mota
i trošno kormilo srlja u oluju i kišu.
Daleko pučina je morska, na njoj stari moj brod.
Cepa se moja divna haljina dvorska
što umesto krpa sad pere pod.
Sidro se s lanca kida puštajuci stene na pramac;
i bokovi udaraju od zida do zida
kao matori, nezgrapni pijanac.
Kroz slomljen durbin vidim pala galeba dva
sto ponosno pod morskom penom nestaju
krilima sečući vrelinu talasa. 
Stara olupina sa sto rupa godinama vec tone u ponor.
U mojoj kabini u ponoć tama lupa
govoreći da vreme je za tužni zbor.
Ključevi se svuda čuju a stare brave se ne miču.
To moj brod prolazi kroz poslednju oluju,
dok zaključane uspomene iz mraka kliču.
Sve što oči sad mogu da vide ta divna je zora plava
dok kroz dušu poput vetra tutnji
bol koja godinama odbija da spava.
Na starim daskama plava kosa i tragovi borbe davne;
Viori se pocepana zlatna zastava
čekajuci noć opet da savne.
No nikog nema dok tako sama odlazim u prostor taj.
Palubu mog života guta tama i talasi zvone;
ja znam-tu je kraj.

11/13,2009 Posted to U trenucima očaja

Comments (0)


Sreda

Ne puštam noć u svoju sobu jer bojim se šta jutro mi nosi.
Možda opet polen u mojoj kosi, ili kakvu prljavu spodobu.
Ne gasim svetla pred san jer sećam se lika tvog;
i kao da kaznio me Bog sa tvojom slikom dočekam dan.
Ni vetru ne dajem preći prag jer vraća uspomene,
i taman kad srce mi uvene on seti me koliko bio si drag.
Ne puštam nikog u život svoj, onog ko na tebe ne liči;
i u svakoj novoj priči tražim po neki inicijal tvoj.
Nek ova pesma svedok mi bude, volim te-to neću reći.
Iako u meni glad je sve veći, o tebi necu pitati ljude.
Ne puštam majku da bdi kod kreveta uvelih nada
dok sve se u meni raspada i od besa sanjivo vri.
Ne puštam noć u svoje ćebe jer osećam dodir tvoj;
i svaki sekund ko da nije moj jer mi i on liči na tebe.

11/13,2009 Posted to U trenucima očaja

Comments (0)


«Prethodni   1 2