Brod tuge

Published on 11/13,2009

Na mojoj palubi života slane kapi se njišu;
Oko moje zastave smrt se mota
i trošno kormilo srlja u oluju i kišu.
Daleko pučina je morska, na njoj stari moj brod.
Cepa se moja divna haljina dvorska
što umesto krpa sad pere pod.
Sidro se s lanca kida puštajuci stene na pramac;
i bokovi udaraju od zida do zida
kao matori, nezgrapni pijanac.
Kroz slomljen durbin vidim pala galeba dva
sto ponosno pod morskom penom nestaju
krilima sečući vrelinu talasa. 
Stara olupina sa sto rupa godinama vec tone u ponor.
U mojoj kabini u ponoć tama lupa
govoreći da vreme je za tužni zbor.
Ključevi se svuda čuju a stare brave se ne miču.
To moj brod prolazi kroz poslednju oluju,
dok zaključane uspomene iz mraka kliču.
Sve što oči sad mogu da vide ta divna je zora plava
dok kroz dušu poput vetra tutnji
bol koja godinama odbija da spava.
Na starim daskama plava kosa i tragovi borbe davne;
Viori se pocepana zlatna zastava
čekajuci noć opet da savne.
No nikog nema dok tako sama odlazim u prostor taj.
Palubu mog života guta tama i talasi zvone;
ja znam-tu je kraj.


Comments

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me