Sreda

Published on 11/13,2009

Ne puštam noć u svoju sobu jer bojim se šta jutro mi nosi.
Možda opet polen u mojoj kosi, ili kakvu prljavu spodobu.
Ne gasim svetla pred san jer sećam se lika tvog;
i kao da kaznio me Bog sa tvojom slikom dočekam dan.
Ni vetru ne dajem preći prag jer vraća uspomene,
i taman kad srce mi uvene on seti me koliko bio si drag.
Ne puštam nikog u život svoj, onog ko na tebe ne liči;
i u svakoj novoj priči tražim po neki inicijal tvoj.
Nek ova pesma svedok mi bude, volim te-to neću reći.
Iako u meni glad je sve veći, o tebi necu pitati ljude.
Ne puštam majku da bdi kod kreveta uvelih nada
dok sve se u meni raspada i od besa sanjivo vri.
Ne puštam noć u svoje ćebe jer osećam dodir tvoj;
i svaki sekund ko da nije moj jer mi i on liči na tebe.


Comments

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me