Između obala (Karijatida)

Published on 11/13,2009

Probudi se srce moje pusto-
zanavek si trnjem okovano. 
Dal ti sudi čovek ili đavo,
crn anđeo il' Bog rek'o samo
da oprosta tebi jadnom nema
već ti stena i slan talas goli
i ognjište, i majka, i sena,
što si tuđin u svom svetu boli.
 
Probudi se srce moje zlobno,
zlokobne ti plice zlosutnice!
Što te bacih u taj ponor topli
i suzama prosvetlih ti lice?
I tim mačem ko svecom te tražim
ni na nebu ni na zemlji, tiho,
odsecajući glave uspomenama
što se jave kroz najcrnji vihor.
 
Probudi se srce moje glupo,
zar ne čuješ zov tužnih pastira
kako pemom jutarnjom te bude?
I tvoj kamen jos ognjište bira...
Pa kad zgaze u ranjene grudi
u meni se seta raspolovi,
i u bušnom čamcu ja se puštam
zadnji uzdah još ka tebi plovi.
 
Probudi se srce moje besno,
detinje mi oci jošte spiju.
Zaglavljeno telo među hride
i niz prste duge rime liju,
a ti meni još si predaleko
među stvarne i nestvarne jave,
i ne puštas glasa sa svog mesta-
ne skidaš mi lešinare s glave.
 
Probudi se srce moje neutešno,
od okova teških ti se pusti,
i dozvoli da te srećno nađu
ovi moji ižuljani prsti.
U tom svetu nedođijska vrata...
Crne rupe ime izgovori.
Dok te čekam u nestvarnom svetu
pesmom svojom ti se odazovi.


Comments

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me