heart_of_honesty

Mislima te mazim i mislima te kunem... Hodam dugo ulicom spuštene glave po jakom vetru i u džepovima krijem ispucale prste; samo par dolara za kiflu i jogurt, i pakovanje papirnatih maramica. Krajevi kose se zaledili i šibaju mi lice istog trenutka sleđujući kapljice krvi, pa ih brišem. Možda poneko prođe pored mene; čujem nejasne korake i uočim senke. Niko se ne okreće. Ne okrećem se ni ja. Unutra mi je toplo. Ovaj grad je mesto gde toplo je napuštenima, gde smeju se tužni, a bolesni plešu. Grad iz bajke. Moj grad. A nigde mesta za mene. Govorim kako često idem kući, a dom je daleko iza zaboravljenih brda, i ne čeka me niko; mada nije bitno jer me niko i ne čuje dok to govorim. Sama u gomili ljudi, nevidljiva za svakog. A presrećna. Lutam jer ulice ponekada ispisuju tvoje inicijale, možda malo m na reklami picerije, ili malo p na uličnim znakovima. Osetim miris tvog parfema pa krenem u tom pravcu... A tamo u kafiću sedi muškarac i pije toplu kafu, i ni malo ne liči na tebe. Niko nikada ne liči. I to nikada nisi ti. I ja se onda smejem kao luda, i ne primećujući kojom brzinom suze vetar nosi. Nastavljam dalje. Radujem se kiši poput malog deteta koje se raduje čokoladi. Radujem se sivilu velelepnog grada. Ni malo ogorčenosti, ni malo nade. U sebi nosim misli i mislima te mazim... Odavno sam prestala da te kunem.