Život u seni

Published on 11/13,2009

Gledam u svoje prozore dok se kapi kiše šetaju po njima.
Napolju tužni ljudi prolaze i vidim kako se nebo klima.
Komšijski prozori su zamračeni, vidim jedno lice sto neutešno plače.
Smedja joj kosa dodiruje zgrade i suze joj se u vrisak razvlače.
Sat polako krati ovaj dan, a mislim da juče sunce je sjalo.
Zvoni telefon i zovu me ljudi do kojih mi je retko kad stalo...
U mojoj sobi mrak se skuplja i mali televizor nešto govori.
Sećam se svih lepih stvari i nadam se novoj sunčanoj zori.
A lice to i oči njene kao da uprte su u moju sobu.
Mrzim dok suzama me dira u dušu; Ja ko da stojim na njenom grobu! 
Razumem svaki njen trzaj kapka i vrelu nadu da kiša i noć izbrisaće sve.
Dok pale se ulična svetla ona jeca i tako m i dodje žao nje.
I dok u meni seta se budi, vidim ogledalo kako me posmatra i sluša.
Ja shvatam da to vene moja kosa; da sa njom vene i moja duša... 


Comments

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me