BALETANKE
Ponekad još imam utisak kao da čujem muziku na tom
mestu.
Nađem se hodajući nasipom i ne dižem pogled od tla razmišljajući
o samo meni neznanim rešenjima; kad mi pred travom protrče dve pocepane
baletanke. Prenem se. Nema nikog oko mene. Samo jutro, usahli Timok i poljana
široka koliko pogled seže. I tu prestaje moja šetnja. Žurnim korakom gazim ka
ulici, i samo još prohladna jeza podseća na to što je nekad bilo. A bilo je.
Kad god to pričam njoj, nasmeje se i kaže mi da sam
luda, pa brzo otpije gutljaj kafe i promeni temu. Ne mogu da joj kažem. Svega se
još jasno sećam. Te prašine i znoja dok se kolone guraju u dva smera između
šljaštavih tezgi. Smotane cigančice sa dve leve papuče. Vrisku dece oko štanda
sa mekicama i šećernom vunom, i musavih usta od čokolade. Plehanih korita sa
ledom i Klakerom, i visokog brke koji ih otvara zubima. Šarenih papagaja u
visećim kavezima. Motorciklista. Balerine. I baletanki.
Obe smo volele Balerinu. Svake godine, sva tri dana
vašara, makar jednom dnevno vozile smo se na njenoj prelepoj haljini. Tapšali su
nam pajaci. I mi smo njima. Taj nalet straha, sreće, zamalo plača i slobode;
nikako ne mogu da zaboravim. Još pod prstima osećam hladni metal zaštitne
ograde koja puca. U ušima mi zuji smeh i vriska; još vidim nebo koje nikada
nakon toga nije bilo tako plavo. Još uvek poželim, makar na sekund, da je cela
i da nas opet na haljini vozi do oblaka.
Ali prećutim.
Na noge joj obujem roze baletanke, spustim rampu i
zaboravljam.