heart_of_honesty

Snovi su pusti prikaz onoga sto nekada bile su moje zelje.

Ja gazim ih jedan po jedan, i ne dozvoljavam da u meni puste korenje.

Izbledeli su kao sto izbledi sve sto vreme poseje

i ostala sam sama na nasem mestu gde sada raste samo mracno stenje.

Bacali su ljudi psovke iza mojih ledja, ali ni jednu nisam cula.

Nije me stigla ni jedna kletva moje drage familije niti Boga milosrdnog.

Ja stala sam da gledam horizont, i od jednom svet je postao citavo polje nula-

sve moje greske sabrane u plavetnilo jada, opusaka i smog.

Prljavim rukama dotakla sam freske bozanske a one su usmerile svoje oci ka meni.

Pobegla sam i nikada se vise nisam vratila na ta mesta koja me ne vole.

Nikada nisam ocistila kolena i pokajala se u bedi sto peni.

I ne zelim da odbacim te kao sto ti si mene odbacio, ma koliko da me krvlju sole.

Oprala sam ruke svetom vodom a na njima se pojavili plihovi i kraste...

Zauvek prokleta tako predala sam se ja odavno zabranjenom smehu.

I to sto je u meni zivelo za jednu vecnost prestalo je da dise i raste,

a moj mili andjeo bez krila umro je sam na trnju, u grehu.

A dugo se cula muzika tvojih koraka, lupkala po zidu i po staklima.

I nikada nisam zelela da je stisam, osim kad pocne da razara grudi.

I ne postoji noc kada ne placem i ne napunim jastuk biserima

cekajuci da mi samo tvoj besni pogled sudi.

Snovi su izbledeli onako kako treba-polako, tiho i bez predaje.

Sad vidim da uzalud zadrzavala sam jutra u sebi.

I sva bol u meni predala se ali opsesija jos traje

da nekada ovi snovi prikazace se sami i tebi.