heart_of_honesty

Ova je pesma posvecena osobi koju sam najvise na svetu volela, a izgubila je zbog pogresnih ljudi i njihovog licemerja. Nadam se da je nikada nece procitati niti da ce mu iko reci da sam je ikada napisala, jer tako ce znati koliko patim i koliki bes spava duboko u meni. Mogu da priznam, ali ne i sebi, da ni za kim vise suza nisam prolila i da se nikada vise nisam pokajala nego sada. Ali na moju stetu, i na ko zna ciju korist, i ova se pesma isplela polagano u mojoj glavi punoj kojestarija; pa je vreme da je konacno i napisem:

Smeju nam se neki bezobzirni ljudi

ciji je lazan zivot zasenio um normalnih

i prevazisao granice kukavicluka.

A cemu se smeju?

Smeju se nasem detinjstvu i ljubavi

koje smo krvavo gradili ti i ja!

Sad znaju sve nase tajne, nase price;

sada su oni ti koji ih pricaju dalje

a nema ni tvog ni mog imena.

Upleli su u oci prljav odsjaj,

i drvenim prstima cackaju moje grudi

i doticu srce od kamena.

Smeju nam se neki bezobrazni ljudi,

neka glupa deca bez kapi stvarnosti u sebi

koja za ljubav znaju iz serija.

Odbacio si nase prijateljstvo;

sprao ga sa koze kao prljavo blato,

a tako dugo smo ga stvarali ti i ja!

Sad nek se smeju, ako...

Ponekad pozelim i ja da se smejem

ali me krik iz mojih secanja i navika sputa.

I ja te pozelim kraj sebe, pa zaspim...

I nadam se da ces mi jednom bar reci:''Cao'',

tvoj glas njihov smeh da sputa...