heart_of_honesty

Nekad su lutke imale oci-

posmatrale me sa svojih polica.

I dan danas ih se secam,

ali mi dolaze starije

i pokazuju svoja spaljena lica.

Budim se cesto osecajuci nemir

i pospane ih oci vide pored mene,

a onda isceznu-otera ih jutro.

I ako neki glas slusam-

usne su njihove spaljene i neme.

Nekad su lutke imale ruke-

skupljale paucinu njima.

Sedele su tako lepe i nepomicne

i kad-kad polako

pratile me svojim krupnim ocima.

Jos osecam miris tih spaljenih tela,

plac nase dece nad vatrom

i toplom keceljom majke.

Govorila je da sve ce proci

i one su isparile pod beton.

Nekad su lutke imale haljine-

plesale kao kakve dvorske dame.

Ostavile odraz u prasini

i svojim krpama

spustile svoja lica na me.

Sad gorimo i mi, polagano,

topimo se kao i nase stare lutke.

Jedan po jedan nestajemo

gledajuci kako odumire razum

i cekamo svoj red cutke.