heart_of_honesty

Zamislite sebe negde daleko.

To ne mora da bude hiljadama kilometara, neka to bude  samo susedna granica. I u problemu ste. To, naravno, niste shvatali kada ste se  prvi put pakovali. Srce puno  entuzijazma, ruke užurbane da ne zaborave neki  sitan detalj... Oči vam sijaju od uzbuđenja, i jedva čekate samo da krenete. Iz  ove proklete zemlje, iz ovog pakla. I zaista ste blagosloveni, što  ste oni od  retkih koji imaju priliku odavde da pobegnu, što ćete i vi ,,upoznati svet’’. I  prolaze sati. Jedva nekako prelazite granicu, neispavani... Ma samo da vidite vaš  komadić raja.

I konačno ste tamo. Danima. Nekako savladavate jezik  svaki dan prolazeći pored fakulteta koji će biti vaša budićnost. Upoznajete svaki  kutak grada. Svaku diskoteku. I nove ljude. Ljude čija su mišljenja slobodna,ljude koji su prošli kroz pakao gori nego vi, i dočekali bolje dane. Dane u  kojima vi živite. I presrećni ste. Sunce se lepše odbija od spomenika onog,,,kako-se-već-zvaše’’. Ptice neprestano pevaju. U parku su parovi, a i vi ste  našli nekog da deli klupu sa vama.

I onda prođe godina dana. Kući ste bili samo dva puta,jedva sastavljajući tri nedelje. I tako je dobro. Shvatate žrtvu, i spremni ste  da je date. Upisali ste, konačno, i taj fakultet. Zgrade velelepne, park pun  statua nekih velikih ljudi koji su baš tu bili studenti. I vi u svemu tome. Radost.A onda sekretarica ne ispiše dobro vaše ime. Nije strašna stvar, jer ionako ne  znaju vaš jezik a kamoli pravopis. Onda pokupite dokumenta sa faxa da predate  za produženje vize. Posle nedelju dana vas zovu da vas saslušaju, zbog  neispravnosti istih.

Pa rešite taj problem. Pa se pojavi problem u dokumentima  sa prakse, jer vas neko nije pravilno upisao. Pa i to rešite. Pa se jave drugi  problemi. I rešavate ih, i molite Boga da sve prođe, pa da mirni dođete svojima  u posetu. I kad ste, konačno, dobili tih nedelju dana; ne znate gde ćete pre. Zdravstveno,lična, novi pasoš... Ni minut za predah. Otvorite frižider i nađete dve paštete  i teglu slatkog (što se i ne razlikuje od vašeg ,,tamo negde’’). I shvatite u  kakvoj su situaciji vaši, da se samo promenila na gore. Ali nekako i to preživite,nadajući se boljem.

Pa nazad. I još problema. Prolaze dani. Stiglo je  proleće. Vi ste marioneta sistema koja sve svoje vreme provodi u sali za  lekturu, proučavajući enormne stranice. Trenerku ste isflekali kafom odavno;ali koga je briga-ionako onaj iz trećeg reda sa leve strane izgleda gore od  vas. Tešite se činjenicom da ste jedan od srećnijih ljudi na planeti jer ste za  pet meseci smršali oko 20 kg. Nemate svoj život, osim onih slobodnih  laboratorijskih vežbi sa grupom. I ta grupa su vam jedini prijatelji. Grad niste  videli ko zna otkad, a onaj sa kojim ste delili klupu-toliko je daleko u vašim  mislima, da ste zaboravili kako se zove.

Pa, kao da sve ovo nije dovoljno, nagomila se još hiljadu  problema. Mrsko vam je da šetate, srećete ljude poput sebe. I ono prokleto  sunce koje se odbija od spomenika, tera vaše oči da suze. I onaj glupi  kalendar, nikako da ispiše crveno slovo za povratak kući. I dosta vam je. Vrištite  u sebi koliko je to psihički moguće. A uveče, dok odmiču sati do predavanja,sedite kao životinja u istoj onoj isflekanoj trenerci, želeći samo jedno-topao  asfalt vaše domovine, i mekice stare nane...

Zamislite sebe negde daleko.

Ne počinje sa Biblijom, Sodomom i Gomorom.

Jedna prava Srpska porodica. I eto problema. Porodica sa  dvoje dece, i muževom svekrvom starom kao posečeni hrast. Porodična slika, na  nekoj velikoj slavi, blistava od osmeha. Prase raščerečeno na stolu, vino i  voda, i zveket noževa i čaša. Domaćin drži zdravicu i zahvaljuje se svima koji  su došli, zatim hvali marljive ruke svoje ženice koja je sve to spremila i  započinje razgovor. Sin radi, a ćerka tek završava srednju školu (sa svim  peticama). Krava im se otelila pa sad duplo više imaju mleka, a ,,Hvala Bogu’’,do godine i sin će se oženiti pa dižu još jedan sprat na kući za snajku i  njihovu decu. I svi srećni. I baba dobila novi kuk.

Pa odu gosti. Pijani muž lomi ono malo escajga što im je  ostalo, neretko ženi o glavu. Matora kretenka se dere iz kuhinje kako joj snajka  nije dobra ni za šta, i maše tankim štapom. Ćerka beži uplakana u sobu, a sin  se poslednjim trzajima bori za mir. Sve dok se ne okrenu ka njemu. Reči kao:,,nezahvalniče, huljo, đubre-koje-sam-ko-zna-zašto-rodila’’ već su prevaziđene.Kaju se zbog svega i ničega, pljujući jedni po drugima. U glavi momka više nije  ni haos. Premotava se neka traka snimljena dok je još bio dete i samo se  modifikuje iz ,,nezahvalno đubre’’ u ,,nezahvalni konj’’. Čak su i suze stanje  prošlosti, jer je svima dosadilo da ga gledaju dok ,,cmizdri’’. Ni on ne zna  više šta će, pa od muke lomi sve oko sebe.

I dođe neka druga noć. Sprema se da ide na posao, i broji  sitan novac za cigarete. Razmišlja hoće li imati dovoljno goriva do grada, ili  će opet biti primoran da pozajmljuje. Baca pogled na nedovršen sprat na kući, i  zvoni mu telefon. Šef mu javlja da ne dolazi na posao jer smanjuje broj  radnika, a pošto ima najmanji radni staž-otpušten je. I onda strah. Poljuljana sigurnost  i strah da mora da se vrati nazad u kuću i saopšti vest. Ali, šta će. Istog momenta  kada ulazi na vrata, traka počinje da se ponavlja. Pokušao bi da beži, ali nema  kuda. Sa devojkom je raskinuo, ali ne želi nikome da bude ,,prizetko’’. Drugovi  su se razišli, tako da nema kod koga ni da prenoći. A ako ostane, ceo će život  slušati isto; što je za njega gore od pakla. I izliće besan na svet, na sebe i  na porodicu.

I nađe se, sasvim slučajno, na vrhu solitera. Posmatra ljude  koji zagrljeni šetaju ispod njega. Posmatra zvezde kako mu namiguju. Imajući ništa  da izgubi, a još manje da stekne, širi ruke i poleće. Slobodan od svega,ostavljen od svih.

Dana, 13.05.2011.god. u 2:15h preminuo je punoletni A.R.,Vukovac osnovne škole, đak generacije srednje škole, klavijaturista i  tekstopisac.

,,Znala sam da će taj mali doneti samo zlo ljudima koji  ga vole.’’-izjavila je njegova baka, Vera R.

Da li ste ikada videli tužnog klovna?

Makar na sekund, na nekom vašaru ili dečijem rođendanu,kako svojim suzama od kreona zasmejava sve oko sebe? Kraičkom oka, a onda ga  zaboravili ili ga pronašli u najgoroj fobiji iz detinjstva? Naravno da jeste. A  sada mi recite-da li ste ikada videli tužnog čoveka? Čoveka toliko slomljenog da  mu ne preostaje ništa dugo; do da se smeje?! Čisto sumnjam.

Baš o jednom takvom čoveku želim da vam pričam. Običan  lik iz autobusa. Svako jutro tačno u osam hvata istu liniju i odlazi na posao.Ne meša se u gužvu, već stoji držeći se za šipku kod vrata, i zamišljeno gleda  napolje dok se budi grad. Visok i plav, retko pevuši i smeje se prolaznicima.Pokorava šefu dok mu iza leđa pokazuje ponosno prst. Kući se obično kreće  pešaka, osim kada ga tamo nešto zaista čeka. I svaki dan, kao neki ritual,obilazi istu cvećaru.

Tu možda počinje njegova priča. Ta cvećara, pola cvećara,pola kafić-njegovo je drugo radno mesto. Nešto što samo on zna, nešto što krije  od drugih. Svaki dan, oko pet, on ulazi u svlačionicu i presvlači se u klovna.U nikog drugog, nego u nasmejanog klovna. Čitav sat pažljivo namešta šminku,crvenu mašnu i stav. Negde oko pola 7, počinje njegova predstava. Njegov drugi  svet. Kažu da ima dar da nasmeje čak i pogrebnu povorku. U početku, gledali su  ga lokalni alkoholičari i nagrađivali aplauzom ili flašama piva. Kasnije su  dolazili u sve većem broju ljudi koji su se tu krili od kiše, zatim ljudi  kojima se dopala njegova predstava, a kasnije ljudi čiji je život zahtevao malo  smeha i sreće. I svi su ga cenili. Nagrađivali, iako nikada nije primao nagrade. Njegova najveća nagrada bila je njihov  smeh. Ismejavao je tugu, političare, samog sebe. Svi su ga voleli. Počeli su da  dolaze čak i ranije, da dovode čitavu porodicu, da horski izgovaraju njegovo  ime.

A ko je on bio? Samo KLOVN. Gledao ih je dok su plakali  od smeha, slušao dok su ispovedali svoje probleme. Kada su ga videli u pauzi  dapuši, rekli su mu da pušenje ubija, a on je samo nonšalantno odgovorio:,,Od  nečega mora da se umre.’’ . U svemu je video nešto pozitivno, svaka bi tema  imala smešan kraj.

Negde oko devet uveče, hvatao bi neku drugu liniju na  putu do kuće. Nepoznat svima, još jedan čovek iz autobusa, kretao se nekud. I  nikoga nije bilo briga. Sporim koracima penjao bi se na sedmi sprat zgrade (jer  lift nikada nije radio) i otključavao teška vrata. Unutra tišina. Navika neka  da na ulazu u stan ne upali svetlo, već da se šunja do dnevne sobe spoticajući  se o tepih pa tek onda upali mali radio i svetlo. Neka opera koja bi rasterala  muk. Večera u mikrotalasnoj, dok praznim pogledom grli grad. I nakon večere,beskrajno zurenje u jednu fotografiju. A na njoj? Ništa posebno. Srećna  porodica, dvoje male plave nasmejane dece. Prelepa žena u roze haljini čija se  kosa sjaji od sunca. Osmesi nikad zaboravljeni. I u ramu isečak iz novina.Isečak o užasnoj nesreći nekada davno na magistrali. Gleda, briše suzu, ispija  čaj i kreće u krevet. Sutra je novi dan. I rutina se nastavlja sutra.

I sad mi kažite-da li ste ikada videli tužnog klovna?

Poslušaj savet od  nekoga ko to nikada nije umeo.

Ljudi su mali.Kao roboti. Od malena ih programiraju da budu doktori, manekeni, pevači... Niko  im nikada nije rekao da je u životu sasvim dovoljno biti-srećan. Da nije bitno  samo biti prvi, bitno je imati nekoga da sa tobom prođe kroz cilj. Da nije  bitno imati najnoviji sto iz ponude neke skupe prodavnice nameštaja; nego sa  kim za njim večeraš. I istina je-jedan osmeh može sve da promeni! Nebitno da li  je to tvoj ili osmeh slučajnog prolaznika. Treba uživati u malim stvarima.Treba raditi sve ono što taj osmeh izdvaja od gomile lažnih grčeva, pametno  postavljenih na licima dvoličnih. I onda nije bitno koliko puta padneš. Svaki  put nešto naučiš, pa postaneš bolji čovek. Bitno je koliko puta poletiš.

Pitali su me  zašto završavam fakultet, ako ću sutra ionako raditi za šankom nekog ćumeza.Odgovorila sam im: ,,Zato što želim.’’ . Nije dovoljno samo učiti i raditi,najbitnije je želeti. Na bilo koji način, sa verom u sebe. Odavno su nestale  misli da ću nečim moći da promenim ovaj svet, ali nikada želja da pokušam. Kao  i sada, dok koristim već izrečene mudrosti da opišem sklad koji vlada u meni.

Nedavno sam  shvatila.

Ne na lep način.Naime, devojka koju sam poznavala, bacila se sa zgrade. Prelepo biće, suviše  mlado da se ne raduje životu, poletelo je u ništavilo. I muka mi je od  nagađanja kako i zašto, i ko je a ko nije kriv. Na kraju, ne možeš kriviti  nikog. Možeš samo da se usudiš da zamisliš kroz kakvu je agoniju njen mlad um  prolazio tih par trenutaka. I usudila sam se. Nije mi bilo jasno. A onda mi je  neko ko je već stajao tu, rekao tajnu. Ne razmišljaš o ničemu. Tih par  trenutaka, sve je mirno. Tada si slobodan. I samo jednom okreneš se iza sebe.Ako tada shvatiš da postoji neko koga ničime ne želiš da raniš; odustaješ.,,Ipak ne mogu da shvatim.’’-odgovorila sam, a on se samo nasmejao.

... Učiteljica:Šta  želite biti kad porastete?

U razredu se  začula graja:,,Direktor, doktor, pevačica...’’

Odgovorila sam:,,Želim  da budem srećna.’’

Učiteljica:,,Izgleda  da nisi razumela pitanje...’’

,,Ne, Vi  niste  razumeli život’’ ...