heart_of_honesty

Hrabro kroz mrak koračam,

ni jedan zvuk me ne dotiče.

Ne tragam ni za čim tamo;

ni za čim ovde ne uzdišem.

Ne srećam nikakve ljude,

ni njihov bes ni pohlepu.

Samo ih milion ima;-

ja oduvek  sama na svetu.

Ne tragam za zračkom svetla,

nadu sam napustila na početku.

Ja samo hodam pravo

i tišinu nosim u džepu.

Ne dotiče me vreme ni nevreme,

lepe stvari i njihov glamur.

Od svega toga ni orhideja,

ni lagan mirisni mramor.

Ja samo hrabro idem dalje,

sve dublje u mrak i nepoznato.

Ne tragam ni za čim tamo;

ništa mi ovde nije ostalo.

,,Kakvu sam samo gadost čula!’’-bile su moje prve reči upućene drugarici nakon dugotrajnog šoka.

Odjednom sam dobila želju da pričam, da sve nekako izleti iz mene i skine makar pola kamena koji mi je Ona usadila u dušu; ali reči i misli su se smenjivale takvom brzinom da sam ponovo ostala nema. Gledajući u samo jednu rupu od eksera na zidu, konačno sam počela da razmišljam i o Njenim rečima. Da ih analiziram, da im sudim. Da ponovo upadam u šok, da me zvuk telefona preseca i vadi iz njega.

Ko je Ona? I zašto je baš danas morala mene da sretne? Nije kao da sam je tražila, baš sada kada sam najsrećnija, a ipak je sama došla... Evo kako se dogodilo. Sedela sam u mračnom parku u selu, čekajući prodavačicu da otvori da kupim cigarete. Nije bilo žive duše, a mesec se probijao kroz granje kestena kada sam videla mršavu senu kako stupa u dvorište. Pokušavala sam da joj vidim lice, da je prepoznam (jer se svi ovde znaju), ali se nekako kretala po senkama i na kraju sela do mene. Učtivo sam je pozdravila a Ona se samo okrenula i pitala me:

,,Od čije nesreće ti živiš?’’

I pre nego da išta kažem, počela je sama da priča. Takve je stvari govorila, da sam u jednom trenutku uspela da čujem vrištanje svog srca da odatle pobegnem, ali su mi svi mišići otkazali. Kao osuđenik na smrt, sedela sam kraj svedoka i više se plašeći za Nju nego za sebe, gledala kako se svet raspada.

,,Kada sam bila mala, morala sam što pre da porastem. Odvojili su me od sestre i poslali u inostranstvo da tamo nađem bolji život; svakog meseca mi pisajući I retko me posećivajući. Nikada u stvari nisam ni znala ovaj jezik, niti imala želje da ga učim, ali sve se može kad se mora. Nemoj me pogrešno razumeti, nisam ja bolja ništa od drugih. Tada sam još verovala u ljubav. Sanjala o princu na belom konju koji će jednog dana doći i uhvatiti me za ruke; tada samo izbrisati odjednom svu moju bol i zauvek biti tu. A onda su prinčevi počeli sami da dolaze. Jedan za drugim, svaki gori od prethodnog; i ni jedan manje voljen. Kap po kap pili život iz mene. A ja mislila da me svi vole, krivila sebe za njihove odlaske i neslavne povratke. Pa sam sela sama. I razmislila. O tome ko sam, o tome ko želim da budem. Sastavila spisak svega što želim da uradim, a krenula. Bila sam na mestima za koje niko nije ni čuo, pila piće koja su u većini zemalja zabranjena. Radila stvari nepojmljive običnim smrtnicima. Onda su i oni umrli. Moji roditelji. Ali sam se postarala da dobro zapamte ko im je ćerka. Šta su joj uradili. Nastavljam sa spiskom sad. Negde u njemu stoji i paragraf da se vratim u ovu zabit i upoznam sestru. Neku jadnicu koja nije kao ja, koja bi se retko prodala zarad novca i sitnih zadovoljstava. Usput sam i shvatila da takvi ljudi ne postoje, da smo u stvari svi isto zli. Zamisli da možeš da imaš sve, a da je jedina cena toga tvoja duša. A sad zamisli da uopšte nemaš dušu. Nije li to divno?! Ha!’’

Nisam ni primetila kada je otišla. U vene se urezala neka neprijatna hladnoća, pa sam želela samo da ode. Videla sam joj samo zube kada se nasmejala, i čula joj zvuk baletanki po travi dok je odlazila. Ko sam ja da joj sudim? Ko sam ja da je razumem? Njena sestra. I to me potresa gore od bilo čega. Dakle:

,,Od čije nesreće ti živiš?’’

Misliš li da su svi anđeli bezgrešni?

Nekako se rodili divni i čisti, kao i svako dete, i odjednom sami shvatili svet? Razlikovali dobro od lošeg i celi svoj leteći vek ponosno nosili rođenjem opravdana krila?! Gluposti.

Pročitaj ovo što ti pišem. Možda ćeš me onda razumeti i sam dati odgovor na to. Nebitno mi je da li si anđeo ili si samo pao; želim da upiješ moje reči dok ti ne opeku svaku poru i okupaju te mirisom gorčine koju sada ja osećam. Ne misli da to radim da bih te povredila. To radim da bih te sprečila da prođeš isto.

Nekada je bio rat. Ne među anđelima i đavolima, već među ljudima-braćom i sestrama. Pucalo je po granicama i šavovima ljudske duše. Tada se ona rodila, u nekom selu u šumi, i njene su nevine oči odmah ugledale razdor i prazninu. Tri godine kasnije, na samom kraju rata, izgubila je oca i majku i ostala da sama živi sa babom i dedom u staroj kolibi. Svaki je dan morala da ide u školu, brine o kući i životinjama, okopava plodove... Sasvim normalan život deteta sa sela u ono vreme, i principe koje su joj tada usadili poštuje i dan danas. Lepo, zar ne?

Šezdeset godina kasnije, otvara oči tačno u pet. Probudi svekrvu, naloži vatru, nahrani životinje, opeče hleba i ode na njivu. Sama. Na leđima nosi čitavo jedno domaćinstvo, nepokretne komšije koje nikoga nemaju, i svoje ožiljke. I nikada se ne žali. Raduje se kad joj jednom godišnje unuka svrati u goste, sprema sva njena omilljena jela, i iz dana u dan trpi njene hirove dok ne ode. Svačiju bol sasluša, svojoj se samo nasmeje. ,,Moglo je i gore.’’-samo kaže, pa se vrati obavezama na selu. Jedan njen dan bih volela da pročitaš.

Opeče hleba, a jelo se krčka na šporetu. Donese iz stare štale kofu drva, i namesti stolicu svekrvi prema prozoru na kuhinji kako bi mogla da plete. Upali joj televizor, pa polako postavi doručak. U jedan zaseban sud stavi pola hrane, hleba i uputi se ka susednom domaćinstvu. Tamo je starac sa dva prsta na jednoj ruci već naložio vatru; i postavio sto, i nakon što babi presvuku pelenu, sednu i uz kafu i dorućak liju suze. On za njegovim sinom, ona za svojim. Onda se vrati kući. Pokupi sve sa stola i nevoljno spakuje ceger sa vodom i malo sira, pa požuri na njivu. U jednoj ruci motika i ceger, u drugoj jabuka za komšijsko dete. I širok osmeh dok korača selom koje se tek probudilo. Kopa i plače, sve dok se sunce ne naslika na sredini neba, kao da daje znak da je vreme da se vrati kući. Počinje veliko spremanje. Jedna torba sa krompirom, lukom, jajima i ko zna još čim za ćerku. Druga za unuku preko granice. Treća za sestru koju isto tako viđa jednom godišnje. Padne mrak, a ona ispraća sve to sa suzom u oku. Sprema večeru, namešta svekrvi krevet i nekako se odvlači u svoj bolno zureći u kazaljke na satu. I tako uvek.

I ona je stekla rođenjem pravo da leti, a nikada nije jasno videla nebo. Danas, dok ja ovo pišem, ona savijena do zemlje korača nazad kući. Isto se uvek smeje, i iste boli nosi. I ista se bol uvek javi kad god se setim njene priče.

Koja je tvoja priča?

Baš onog dana kad pevaše srećno lastavice, zapeo leptir krilom za maglu. Od sve dece koja se igraju po ulicama, baš nekako u toj, ne bi ni jednog. Baš nekako preko puta nje, sedeh ušuškana u ćebe porama svim upijajući čari jutarnje kafe.

...On se bori. Svim snagama vuče uz vetar ranjeno telo, pa taman kad joj pobegne, vetar ga opet vrati. Nejaki, mali; trzajima skida polen sa krila. Odustane na tren, dotakne asfalt, pa nađe snage da poleti.

...Stakla na prozoru ne ocrtavaju realnost dana. Ujeda sunce sanjive kapke i vara da srce ume da ugreje. Ja gledam. Ja sam taj leptir. Onako mali, za svet nespreman, a odlučan da odleprša. Ponekog možda voleo, sigurno neko voleo njega, a sam ostao da se bori sa tminom.

...Kako je lepo kad neka saznanja stignu te u čas kad si najsrećniji. Pomaze ti kožu, pa ožiljke stare zacele. Možda se naježiš, a možda i ne osetiš. Baš onda kada svi su srećni. Onda kada se više ne boriš ti.