heart_of_honesty

Volim da pišem...
Da gledam svoj rukopis kako se razvlači u tvoje lice
i osmeh u tvojim nemilosrdnim crnim očima.
Da te kroz svako slovo oživljavam u sebi,
i da ti tepam onako kako nikada nisam mogla;
da te mazim u svim svojim stihovima.

Ostavljam svet da me čeka dok pišem,
zaboravljam na ljude i ne čujem čak ni svoje disanje
dok pišem; i samo tada sam zaista cela.
Volim da gledam svoje rime,
Da kada otvorim svesku na svakoj stranici vidim tvoje lice
i da ti se divim kroz svoja dela.

Tada kad pišem predajem se samo tome;
ja tada letim u svetove nepoznate običnim smrtnicima
i kroz njih ja ponovo se sjedinjujem sa tobom tamo.
Volim da pišem...
I kada pišem da slobodna sam kroz tvoj lik
do trena kada pisanje prestane samo.

 

Ljubi me, molim te, samo me nežno ljubi;
Nek stanu sati dok tonem u tvom ramenu.
Pričaj mi, molim te, kako sam lepa
I ne podsećaj me da jutro je uskoro tu.

Grli me jako, molim te, upleti prste u moju kosu.
Usnama ni rastopi upaljene obraze od srama.
Šapći mi, samo mi tiho šapći da sam lepa
I ne pominji koliko sam kraj tebe sama.

Ne ispuštaj me iz tog lažnog naručja medenog
Dok tvoje drhtaje upijam na granici plača.
Slaži da me voliš, molim te, i da još sam ti lepa
I sakri taj pogled prezriv u korici mača.

O molim te, još samo ovaj tren života
Ulij u moje oči nadu da trebam ti ovako jadna.
Pričaj mi, molim te, koliko sam lepa
I ne otkrivaj da za tim odveć sam gladna.

Ljubi me, molim te, kao što nikada do sada nisi
I zatvaraj oči kao da je to i tebi važno.
I dok me opet uzimaš, molim te, reci da sam lepa
I ne otkrij noćas da je sve ovo lažno.

Došla je sama
Tajanstveno i tiho,
I iz ruku stavila suzu
Na moj grob.
O Bože,
Zašto me je sahranila
A nije želela to?!
Utihnule su ptice u letu
I ljudi oko nje,
I čula se samo crkvena zvona.
Zar niko ne zna na ovom svetu
Zašto je baš sad došla
A nije htela ona?
Na moj san
Spustila je svoj san
Dajući mi svoju dušu
Istu ko što moja je bila.
Zašto je došla sad,
Na moj rođendan,
I oko kovčega mog
Premile ručice svila?
Otišla je sama
Puštajući vreme da teče
I svojom lepotom
Prekrila moj grob.
O Bože,
Zašto me je sahranila
A nije želela to?!

Sa rukama od blata
Dodiruje grudi
I svoje ništavilo hvata.
Ko prazno bure je ona
I samoj sebi sudi
I baca odore s trona.
Mrtva tišina lupka po stolu
I oko vidi-
Tama i jeza ulaze u sobu.
Na njih baca kamenje belo
Sa tamnih hridi,
I baca svoje ispijeno telo.
Kako staklo sa prozora puca
Nazire svetlost
Kroz sobu do srca.
Obarajući je na pod
Odlazi i poslednji gost
I pada zvezdani svod.
Jecaje guta spoljna vika
A ona seče
Komade prastarih slika.
I lice iskrvavljeno
Čeka da padne veče
I da vrati se premilo njeno.
No kuca pozni sat.
Kazaljke koje se spoje
Tonom gaze joj vrat.
I u ovoj nemoj noći
Ti spavaj prokleto moje-
Niko ti neće doći.

Kristalne kapi kiše
Po mojoj koži kao kamenje plušte.
Sputavam očima korake svojih misli.
U piksi od papira izgara reč pokajanja
Za usne puste,
I svi mišići u telu pokisli.

Na ispuštam krik sa nečujnosti plača
Već sama zrim-
Znam ja kada lutanje preraste u greh.
Da opet krenem stigla bi me ova kiša
I ova bol pod pljuskom zlim,
I ja ću opet plakati kroz smeh.

Ipak, nečujan taj je teg što težinom
Salomljava sve kosti čoveka.
Retko kad med je opor sa tuđih obraza.
I ja odustajem jer tvoje oko reklo mi je da čekam,
I ja sam uzalud čekala,
Jer sjaj mi svoj ne pokaza.

Dok noćas kiša pljušti po ulicama 
Pokušaj da plačeš.
Pokušaj da nađeš u svojim skicama
Zašto se to desilo baš tebi.
I dok kroz prozore očima hvataš kapi kiše
I gledaš svoj odraz u staklu,
Pusti muziku nek jeca tiše
I nemoj ružno misliti o sebi.
Pokušaj da plačeš i srešće nam se oči,
U paklu mom bar jednom budi.
Upamti da dani lakši su nego noći
I utoni u svoje more.
Maziću te lagano mislima
Jer misliš da kraj je lep i lak
A sličan si jadnicima
Koji lažući dočekaju sve zore.
Dok noćas kiša pljušti po tvom krovu
Pokušaj da plačeš.
Ja biću samo crvenilo na tom slovu
Tiha kao ova tama.
I ne slušaj kišne reči jer su nadanje pusto
Da dan će ubrzo doći,
Jer meni treba neko društvo
Da noćas ne plačem sama.

Posmatram tu daljinu životom pokošenu
Kako mirna spava pod vetrom i hladi;
Nigde tihog glasa
Već samo vrabac što sleće na granu istrošenu
Uvijajući se i plačući od gladi.

I više ne znam dal to je kiša sa plavog neba
Na moje kapke spustila boje,
Već stiskam korice tvrdoga hleba
Što kad-kad nađu ruke koje gnoje.

I opet mrtva tišina na ovo načeto polje
Pokazuje kako na pupoljcima umire dan;
No ja se nadam da vetar doneće bar malo
Vode i volje,
Pa da olista moj pokoreni san.

Ćuti.
Pusti tišinu da oko nas stvori
Začarani krug.
U mašti ovoj od cveća
Predugo bila sam verni pas
Slugama sramote.
Ne bih ni ja pala tako lako
No beše taj uzdah
I te dve reči sa mednih polja.
Zaboravih već
Kako ime je slepim lutkama
I svetovima iz moje kolekcije.
Ne želim da iko ikad na me se naljuti,
Niti da bezočnim rečima govori
A bude moj drug.
Ni plamen ovaj od sveća
Ne oblikuje se kao tvoj stas
Već kao grumen strahote.
I ja tako slepa naopako
Što svima oduzmem dah
Očima iskopanih od bola
I telom uvelim kao stara peć
Ne nalazim put u svilama
Niti krv moja svetu vodu pije.
I zato molim te-ćuti.
Jer ćutanje tvoje ogavno ne govori
Već nežno je kao plavi lug.
Bez tebe daleko je moja sreća
A bliži je glas
Što proganja moje satnice lepote.

To nije grm što spava i u njemu jež,
To korak moj šušti tražeći mir.
Taj korak dodiruje lišće okrutnošću maja
I zvezdanim svodom rastavlja i spaja
Besmrtnošću nošen zamutljeni vir,
A ti dušo-ne postojiš već.

Drvo je to opustelo od dodira
I tuđih potpisa koji čistotom kvare smrt.
Slobodom hrani se a oproštajem brani,
I kao zagrmi njega neko rani
Gazeći u krilu odsanjani vrt.
A vetar lagano tihe krike svira.

Što bar ne padoh?!
Tu gde pade odsjaj bisernog oka
I suza što toplinom otopi grehe...
Tu da sam pala sama i bez utehe
Ne bi mi bila ova ruina duboka
I telo što lako ga izdadoh.

To nije sena što zaklanja visinom nebo;
To kosa moja je što plete vunu.
Kosa što dugo raspliće i sapliće
Ljude što postaju okrutno biće
Kad kroz srdžbene trube dunu
I ubiju let, i ubiju nebo...

I kap po kap, skoro će kiša.
Nek opusti se lice dugih planina.
Što i ja ne bih a kad bih mogla
Dala bih ljubav i ljubav smogla
Da opet vidim svog nerođenog sina,
Da opet dodir bujnost utiša...

Gledajte ljudi.
To nije magla u oku
Već bol što u srcu spije.
Opori bol koji ne čezne,
Koji ne odlazi,
I nikada nije.
Gledajte ljudi.
Ne pomalja se to sunce
Iznad masiva oblaka od kiše.
Mastilo se presijava
Pogledom razmazano
I nad nama se njiše.
Gledajte ljudi.
To nisu opustele bare
Već nepresušni izvor plača.
To moje su oči
I moja duša
Umorna od svakog trača.
Gledajte ljudi.
Nije to blato
Već strugotina sa ove rane.
Ne suši se,
Niti će ikada
Već samo čeka da plane.
Gledajte ljudi.
Koraci to nisu,
Koraci dugi i lepi!
Zar ne vidite očaj?
Tugu?
Jeste li toliko slepi?!
Sazdana duša od očaja
Da noćas urla
Znate!
No opet idete
I nije me briga
Kad drugim očima gledate.

Ćuti.
Jer jedino tu smo isti.
Želim da čujem kako se noć
Obavija oko nas.
Ćuti.
Prelep je ton večne tišine
Protkane u ovakvu ljubav
I nije potreban glas.
Ćuti.
Želim da posmatram te dugo
I upamtim mesec
U tvojim prelepim očima.
Ćuti.
I ako te dodirnem-ne pomeraj se
Jer samo tako će
U meni nadoći plima.
Ćuti.
Pusti da očima te crtam
Na belom platnu srca
U kom stojiš.
Ćuti.
Jedva sam te takvog našla
I mojih misli
Najmanje trebaš da se bojiš.
Ćuti.
Pusti da tamu oteram
Sa tvojih preslatkih usana
I umor zajedno s njom.
Ćuti.
Želim da noć nas proguta
Ovko tihe na tren
U celom prostoru tom.
Ćuti.
Beskrajno lepo u ovaj čas
Nek nas spoji ćutanje tvoje
I moj pogled vreo.
Ćuti.
Želim samo da me poljubiš
Da mi sa usana obrišeš suzu,
Sa očiju skineš veo.
Ćuti.
Jer jedino tu smo isti.
Želim da sad u tišini
Note se najlepše kroje.
Ćuti.
Jer jedino u tom ćutanju 
Ja znam
Reči nisu potrebne za nas dvoje.

Ti si moja jednina neispisana pesma
Kad mastilo se nasumično troši.
U mom vrtu ljubavi pozlaćena česma
A na njoj kap što se nikad ne istroši.

Ti si moja orhideja u polju belih lala,
Ja znam to, jer tu mi počiva dom.
Često i previše porculana ja bih dala
Za tu lutku što prosuje nit po srcu mom.

Ti si moja jednina nepozlaćena rima;
Neokupan smislom stojiš sam nadomak sna.
I sve što je telu nekad vredelo da ima
Oka su tvoja prosta, biserna i dva.

Ti si moja nasilno prekinuta proza
Kad noć naplati svoje dugove i greške.
Čudo nije da i duša ponekad se sroza
I plače kao dete kraj drvene vrteške.

Ti si moja medom ukrašena školjka,
No reči tvoje postaše mi proste.
A ni trn ne leči to što lečila bi boljka
Kad mi tamna noć navrati u goste.

Otići ću lagano...
Koracima mojim zatvaraće se tama.
U luku uploviće poslednji brod
A svetionik moj skloniće svetlost sa mene.
Potonuću u pučinu nemira...
A jutrom galebovi zaboraviće me...
Na radiju mom trošnom vrištaće „Rekvijem“
Označavajući realnost duše.
Po mojim rukama isprljanim skakaće vene.
A ja ućutaću...
Sutra...
Više sutra za mene juče neće biti
Jer moj brod sam sebi slomio je kormilo
A sve što vidim je tama.....

Hodat po paklu isto je trnje
Ko tvoje oči ne ljubit
Kad noći postanu hladnije i crnje.
I te tvoje oči ko da samo moj su greh,
Ja ne znam gubit,
I posle tebe ne znam za smeh.

I kratak ovaj sonet moj je,
Pa ga uobliči
To tvoje lepo oko biserne boje.
Vidim pred sebe osobu neku
Koja na me ne liči
I bolni uzdasi kožu mi peku.

Subotnje jutro ko da je zadnje
Kad tvojih očiu nema
Da mi sjaj njin na um padne.
Samo da mogu ćutat ko pre
I da se kiša ne sprema...
Ne misli duša moja da gotovo je sve.

Nije svak pesnik što odraste
Kad ga more tuge
Ili kad na jug odlete mu laste.
Nisam više takva ni ja
Ni noći mi nisu duge
Kad u san svrate oka tvoja dva.