heart_of_honesty

Ti...
Sanjala sam te noćas.
Bio si centar mog pentagrama 
a niz obraze ti se spuštao krik.
Ne! 
Bio si premilo jagnje 
pod ruhom našeg Gospoda
i nemilosrdno bio si tih.
Priđoh.
Rukom ti skinuh šal
i raspletoh čipke od zvezda,
mada to nikada ne bih.
A ti zažmuri...
Na kapcima tvojim znoj se zadržavao
i sa tvog naboranog čela
kapao je krvavi životni stih.
Zaplakah...
Pođoh da obrišem ti oči mile
i te bore uklesane
maramicom moje želje do još si tu.
A ti dozvoli...
Srce mi sledi za jedan tren 
i osmeh tvoj gorak
podseti me da predugo već živim u snu.
I zato idem.
Jer život tako je surov, misli,
i lijem kapi njegove iz duše
dok bele ruze spuštam na tvom večnom tlu.
Ja...

Gledam u svoje prozore dok se kapi kiše šetaju po njima.
Napolju tužni ljudi prolaze i vidim kako se nebo klima.
Komšijski prozori su zamračeni, vidim jedno lice sto neutešno plače.
Smedja joj kosa dodiruje zgrade i suze joj se u vrisak razvlače.
Sat polako krati ovaj dan, a mislim da juče sunce je sjalo.
Zvoni telefon i zovu me ljudi do kojih mi je retko kad stalo...
U mojoj sobi mrak se skuplja i mali televizor nešto govori.
Sećam se svih lepih stvari i nadam se novoj sunčanoj zori.
A lice to i oči njene kao da uprte su u moju sobu.
Mrzim dok suzama me dira u dušu; Ja ko da stojim na njenom grobu! 
Razumem svaki njen trzaj kapka i vrelu nadu da kiša i noć izbrisaće sve.
Dok pale se ulična svetla ona jeca i tako m i dodje žao nje.
I dok u meni seta se budi, vidim ogledalo kako me posmatra i sluša.
Ja shvatam da to vene moja kosa; da sa njom vene i moja duša... 

Stvorio se jednom u moj san i zaneo me krilima svojim.
Dodir mu beše vreo kado mladi lan i dade mi da njim sivilo bojim.
I ne slutih da postoji krvav plan i prestadoh da postojim;
miran više ne dočekah dan jer sve mi dade osmehom tim-
a ja pođoh za njim.
 
Rekao je da ovde je toplo i nema svađi i ružnih reči.
Ne znam zašto mi se tako dopalo i ne bi nikog da me spreči
da ne krenem u taj raj topao gde svaka boljka suzom se leči;
A on mi samo ruku pružio i poveo me međ zvezdani dim-
a ja pođoh za njim.
 
Do tada brojah dane na tlu i plavim se očima nadah.
Ja sanjah njega u svakom snu i brže ponoru padah,
jer taj plavi nikada ne beše tu i reke besne isplakah;
a samo pojavi se san u snu i reče da opet mogu da volim-
a ja pođoh za njim.
 
Oprosti živote, dugo te ganjah-na svakom uglu bol me je sreo.
I kada praštah i kad se pravdah ti si iz mene oteo deo,
i onda često srecna se pravih da ne bi spao požude veo;
ali njega tada zasanjah i on mirisa ko zlatan krin-
a ja pođoh za njim.
 
Ruke se samo pružile bile i tada tužni zakuca sat;
Svili se jorgani i ruke se svile , i ponoć stade, ponoć-njegov brat
a na oči se spustile vile i rukama mi pipale vrat,
al nisu džabe stegnute zile... Došao je on za plačom tim 
a ja pođoh za njim.
 
Viori pesma po tekstu nema, viori dom moj novi.
Nešto se gunđa i nešto sprema tom zemljom gde išli su svatovi.
I on sad ćuti, vređa se, drema-dok ubijaju ga satovi,
i moje ruke vise tu nema... Anđeo sudbinu miri sa svim-
a ja pođoh za njim.
 
Dečija graja cuje se jasno, zumbul se ljulja plav.
Na mojoj glavi drveće rasno a u mom imenu zaborav.
Tihe sad reci odzvanjaju glasno jer imadoh preku narav;
ja ne znadoh da već je kasno-on okrenu se i krenu u dim-
a ja pođoh za njim.

Zašto spavaš, sjajna sliko moja
kad jutro je uveliko tu?
Ne odmaraj oči svoje stare
jer ovakvog sunca nema u tvom snu.
Zašto me ne čujes, moj Jadrane plavi,
zašto tvoja duša jošte spije?
Probudi se kad detinje te oči mole;
Zar ti od sna osmeh draži nije?!
Zašto tvoje usne stoje nemo,
zar ih pesma jutarnja ne budi?
Probudi se, dušo moja plačna-
na teb' čeka svet, ljubavi i ljudi.
Zašto me ne maziš ruko moja mila,
zar te hlad tvog sna obuzeo svu?
Probudi se, zemlja još je gora;
Zar ne vidiš kako stojim tu?!
Zašto se ne otvara tvoje plavo oko
dok ga usne moje ljube?
Ne možeš mi tako, nado moja;
zar ne čuješ prelepe golube?
Sjatili se svi oko tvoga doma
a ti još u krevetu!
Probudi se kad te plačna molim....
Zašto toneš u svom večnom snu?

Na mojoj palubi života slane kapi se njišu;
Oko moje zastave smrt se mota
i trošno kormilo srlja u oluju i kišu.
Daleko pučina je morska, na njoj stari moj brod.
Cepa se moja divna haljina dvorska
što umesto krpa sad pere pod.
Sidro se s lanca kida puštajuci stene na pramac;
i bokovi udaraju od zida do zida
kao matori, nezgrapni pijanac.
Kroz slomljen durbin vidim pala galeba dva
sto ponosno pod morskom penom nestaju
krilima sečući vrelinu talasa. 
Stara olupina sa sto rupa godinama vec tone u ponor.
U mojoj kabini u ponoć tama lupa
govoreći da vreme je za tužni zbor.
Ključevi se svuda čuju a stare brave se ne miču.
To moj brod prolazi kroz poslednju oluju,
dok zaključane uspomene iz mraka kliču.
Sve što oči sad mogu da vide ta divna je zora plava
dok kroz dušu poput vetra tutnji
bol koja godinama odbija da spava.
Na starim daskama plava kosa i tragovi borbe davne;
Viori se pocepana zlatna zastava
čekajuci noć opet da savne.
No nikog nema dok tako sama odlazim u prostor taj.
Palubu mog života guta tama i talasi zvone;
ja znam-tu je kraj.

Pozna noć. Prazan je svaki kut
ulica što tajne kriju. Do putnik jedan
i jedna suza sto kvasi mu skut.
I stari parni voz bezvredan
što noćas možda jedini je put
za nekog ko stremi. Ko se boji.
Ko možda beži ili je samo ljut.
Ko će znati. No ipak stoji
puštajuci tople suze u skut.
Kao da prati ga sreća luda
izbegava mrak. Korak mu lupka. Pločnike bije.
Ko zna ko još prolazi tuda
noćas kad sitna kiša lije.
Strašan je muk. Kuda?
Kuda putniče u ove zle sate?
I kada opet prođeš svuda
noge će tvoje zlu da te vrate.
Od ovog mesta što dalje. Ali kuda?
Na pomolu sene. Mesec zut
što sija kao kakva bronzana ruda.
Opet ulice i do pruge put.
Sam je. A vuče ga požuda,
iza ugla navire strast. A sene ga prate.
Ko li će noćas njegov znati put.
Kuda ćes noćas, mesečev brate?
Ćuti kao da se tami smeje, ruga.
Šta li će sam ovaj putnik u sitne sate
što vrele suze skuplja u skut?

Uzalud se budim iz snova
i nogama bosim
gazim po stazama izgubljenih
obraslim u trnje.
Valjda zato što se nadam 
da ce se kada pokosim srdžbu
pojaviti pravi put,
potoci i žbunje.
Na leđima težak mi teret
i bez predaha bdim
nad suzama u pesmama svojim,
i kao da na pragu sveta
i ja postojim-
gledajući horizont ruke pružam
i predele krojim.
A u svemu pevusi neko 
ko nadu u mene slije
za samo jedan neprimetan čas;
taj neko sa mnom je tu
čak i kada niko nije.
Priča mi poput ptica dalekih
premili Gospodnji glas.
I ne slutim ni ja sama
da kada ponoć pocne da bije
utonem u dubok san
koji mi pruža spas.

Ne puštam noć u svoju sobu jer bojim se šta jutro mi nosi.
Možda opet polen u mojoj kosi, ili kakvu prljavu spodobu.
Ne gasim svetla pred san jer sećam se lika tvog;
i kao da kaznio me Bog sa tvojom slikom dočekam dan.
Ni vetru ne dajem preći prag jer vraća uspomene,
i taman kad srce mi uvene on seti me koliko bio si drag.
Ne puštam nikog u život svoj, onog ko na tebe ne liči;
i u svakoj novoj priči tražim po neki inicijal tvoj.
Nek ova pesma svedok mi bude, volim te-to neću reći.
Iako u meni glad je sve veći, o tebi necu pitati ljude.
Ne puštam majku da bdi kod kreveta uvelih nada
dok sve se u meni raspada i od besa sanjivo vri.
Ne puštam noć u svoje ćebe jer osećam dodir tvoj;
i svaki sekund ko da nije moj jer mi i on liči na tebe.