heart_of_honesty

Hodas ulicom mracnom ne osvrcuci se.

Zasto?

Bojis li se da ces ugledati mene

iza svojih koraka? (Dalje)

Nekad su lutke imale oci-

posmatrale me sa svojih polica.

I dan danas ih se secam,

ali mi dolaze starije

i pokazuju svoja spaljena lica.

 (Dalje)

Upalila se opet ona mala iskra na fenjeru,
miris katrana upija kasne letnje sate.
Napolju pod svetlom devojka u svili
veze tankim vezom miraz i regate.
Muzika je jasna, to je zvuk leptira
i po koje macke u ambaru dok juri misa.
Cvrkucu kad-kad osamljene ptice
i zveckaju listovi grozdja dok rominja kisa.
Mirne li scene minulih dana!
Ruke njene bele tako vesto rade,
prstima po dirkama kadife ona svira
i ceka da nekom voljenom je dade.
A van tog toplog, osamog doma,
ratuju otac i njena braca. Ratuju ljudi.
Majka bolna, zgrcena kao jela ceka;
I liju suze, stotinu cudi…
Krvav konac sa mrtvog tela
trulezom svojim odslikao je jedan deo;
Jednu scenu naseg davnog zivota
koji nam neko silom oduzeo.

O, prostrana cebad od blata
zasula se pod mojim stopama.
Cujem kako sljipaju koraci mrtvila pored mene.
I ljudi za mnom zatvorili su vrata
i vratili se svetu bez hrama-
a vreme je da i ja nekud krenem.
O, crna noc obavila mi prste,
lagane dirke I note sa njih
pa ne osecam dodir tudjeg tela.
A ovde su naravi kao ja zustre,
neustrasive. Kao hrabar otadzbinski stih
u jeku krvnickih dela.
Hodam, a ne dodirujem kisu;
Noge su vlazne os dugih asfalta.
Opeklo ih sunce i zudnja za mirom.
Ja vidim kako iz mene zivot sisu
kosturi za koje moje um se hvata.
A ja srecna-slobodna hirom.
Pa mi vise ni pore nisu tesne.
Udahnem i ja ovaj kut nirvane
i zadovoljna sam ovim nebom.
O, moje puste zelje telesne-
izbledele ste u soku nane
i jutru sto hrani nas budjavim hlebom.
Vlaga se ovde korovom hvata
i miris duse mutne ko inje
rasprostro se svuda oko mene.
Neka su zatvorili svoja vrata.
Ja vise necu u svet bez svetinje
a vreme je da i ja nekud krenem.

Rekvijem

Srebrenjaci se rasuli po podu, prasinom poprskani i mrtvi.

U kosu je uplela prste i cupa je sa glave.

Cudna neka muzika svira,

kao da bas zeli da probije beton,

a ona i dalje luduje u opuscima trave.

Zvoni mali telefon. Mrsava njena ruka

Drhteci javlja se brzo.

To zove onaj diler iz ulice 3. oktobra.

Ona srecna-sjaje joj se oci

jer imace dop do jutra

dok ne smisli sta jos da proda.

Isto je tako svakoga dana, ostavili je ljudi.

A njoj je lepo jer ona tako voli da zivi

i misli da trajace to zivot celi.

Ostavila je prijatelje, roditelje, crkvu-

sva znanja ovog sveta, i ceka novu sansu. 

Al samo ove noci-

srebrenjaci zivot joj uzeli.

                                 Rekvijem za Anu R., onu koja je odbila da zivi 

Izvestaj

Soba bez prozora i miris sveca...

Devetnaesti dan od smrti.

Zidovi poderani; noktima urezana slova i bolom natopljen pod a po suzama plutaju bele latice.  

Nedavni tragovi.... Ovde zivela je dusa.

Iz uglova vire zelene penjalice i paucina izbusena krikom, pozutela.... I korov beo kao vuna rasut po plocama plafona i snova. Soba bez vazduha i zvuka a odnekud dolazi plac. Kao da vetar ga nosi... Kosa razvucena po kupini ocajanja njenih mrtvo mirisnih cvetova i trnja okrvavljenog dahom. Nevidljivi koraci prelaze preko srce zelja i poljubaca utopljenih u zaborav.

Nepostojeci svet bola.

Devetnaesti sat molitve.

Ikone posklanjane i postave izbodene strahom. Izlizane pohvale zlih jezika i ostavljenih ljubavi iscurelih u vlagu. Miris opojan kao krin bez cvetanja-uveo.

Devetnaesti sekund nestajanja.

Pozuteli papirni stih sagoreva u ocima. Mastilo se razliva po praznini neznanih puteva poplocanih mastom razocarenja. Kap sazaljenja pada na tlo. Njise se propast na granama ruku ispijenih...

Svet izgubljenih...

Uvidjaj 31(nastavak)

31. sekund zivota...

Okupili se neki ljudi i rukama zatvaraju krug oko nje. Mirisna i svela kao kakva nestvarna barbika, a najlepsa na svetu, ona lezi... Vrsi se uvidjaj, a u tom kutu sveta po neki glas; jecaj nekih najmilijih dusa. Spustene glave i srca zacutala... Krvare zidovi i siri se miris tamjana. Oni i dalje cute; neki ludi daleki njenim rukama.

31. minut topline

Ona lezi na postelji od ciste svile, kose raspletene, ociju smirenih i ruku sklopljenih pored tela. Najlepsa; a njenu kolevku zahvatio korov i opal mora slucajno prosutog na nju. Mislili su da sanja iste snove, da sanja istog njega i pleni srecom. Zasuta cvecem i recima pozdrava ona putuje njemu i cuti... A uvidjaj se vrsi.

31. godina prokletstva

Nije ona ni andjeo,

ni zena,

ni devojka,

ni dete,

ni avet.

Mada tako lici.

Ona sada je prelepa, u jedinom trenutku da zablista-i blista. Belo lice i usne boje lala. Sunce je obasjalo ovu scenu pre no sto je tama upila. I ptice su zapevale. Mrak i hladan uticaj sudbine zastitio je njenu lepotu i njene snove. A ljudi su i dale stajali.

Neko ime i praznina....

Mogla bih opet u nirvani svoje duse bezbolnim kricima dozivati pticja jata i krsiti krila svakom od njih.

Mogla bih plesti beskrajne perle i marame od njihovog perja sluzeci se samo olovkom i gumicom; i tako ukrasavati svaki ugaseni plam mojih ljubavi.

Mogla bih, i to sve za te tvoje biserno-krvave oci, ali ko ce mi dozvoliti?

Pod preteskim kamenjem zaglavljeno moje telo ceka kisu od Boga da utoli zedj svojih usana i da toplinom odroni kamenje vadeci kost po kost pustih zelja. Ne govorim to ja, vec tako se nad mojom kosom raspravljaju andjeo i djavo, i samo se u jednom slazu-da nikad vise vence tvojih stopa presti necu.

Moju zlatnu masinu hvata paucina i rdja uvreda sa nezasluznih lica; pa da bar ima nekog da je opere suzama no pustaju je da tako truli, kao sto truli svet u meni. Govorio si da me volis, da vreme nije vazno. Oprostila sam se ja vec i sa tim vremenom, i ljudima, i glasovima koji podsecaju na tebe, i sa tim malim zrnom olova u tvome vratu-sa svima; i samo drug moj ovo je kamenje i samo govor njegov i plac moja je nada. Covek vise nisam, to priznajem, dok kupam se u moru jada. I necu biti covek sve dok te ne ugledam ponovo.

Mogla bih da kunem godine i crnicu kojom se pokrivas.

Mogla bih da pljujem po tuzi i odajama smrtnika vec zaboravljenih od sveta.

Mogla bih kleti i ovo svoje kamenje.

Mogla bih, ali uskoro cu postati deo njega; deo tebe...

I zato-cutacu.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.